Rođen u Nišu, veoma voli svoj grad u kome živi, gotovo kao lokal-patriota.
Gitarista, pevač, kompozitor, autor, iskreni ljubitelj muzike i umetnosti.
Voli da peva i svira, gde god, kad god, i za hiljade ljudi, ili za samo dvoje.
Svi hvale njegov glas da je sa snažnom emocijom, u rasponu od raskošnog roka, preko baritona do tenora.
Od ranog detinjstva je želeo da bude muzičar i nije gubio vreme, već je sa svega osam godina i počeo da se bavi muzikom, jer je tada prvi put učestvovao na dečjem festivalu i pobedio! Gitaru svira od devete godine i završio je školu za klasičnu gitaru, jer je ona . uz pevanje njegova velika ljubav.
Pevač legendarne grupe – rok bastiona SMAK, kao i čuvene Generacije 5.
Onda znate o kome pričamo, i ko je danas naš gost:
DEJAN NAJDANOVIĆ NAJDA.
Nedavno je tokom septembra meseca gostovao posle 15 godina u Vranju, u The RIFF – Caffe & Bar klubu, što mu je bio i prvi nastup nakon duže pauze, od marta meseca, kada je uvedeno vanredno stanje, odnosno dok nas sve nije zahvatila pandemija.
Time su umetnici, najviše muzičari postali najugroženiji, posebno ako najviše zarađuju od koncerata, a od tada im je bilo zabranjeno da sviraju.
Najda je u Vranju održao solo svirku, nastup, kao vokal i gitara, i beše druženje sa publikom koja je jedva čekala da čuje hitove Smaka – “Crna dama”, “Profesore”, “Daire”, “Ulazak u harem”, “Satelit” i mnoge druge.
Prošle godine Najda postaje aktuelan zbog zapaženog albuma “Smakovanje” (HI-FI Centar 2019), gde je sa svojim bendom Deliverance INC obradio devet pesama kultne grupe, uz saglasnost čuvenog kompozitora i gitariste Radomira Mihailovića Točka, koji ga je prepoznao kao beskrajno talentovanog muzičara davne 1994. godine i pozvao da uđe u grupu SMAK. Najda je tada boravio u sastavu Kremer i prešao je kod Točka.
Ovim albumom Najda je zapravo proslavio i 25 godina karijere, i posvetio CD antologijskom bendu koji mu je obeležio čitavu karijeru.
Materijal je realizovan po uzoru na albume koje je kultni kragujevački bend stvarao 90-ih godina, a inače ceo projekat je kompletno snimljen uživo, u studiju Najdinog sina – Nemanje Nadanovića, u Nišu.
Osim sina, album su snimali i članovi benda – Milan Stanimirović (bas gitara) i Vladan Božilović (bubnjevi), a bend je za te potrebe dobio i ime “Smak Tribute”.
Naš gost je sa Smakom izdao 4 albuma – “Bioskop Fox”, “Live Without Audience”, “Egregor” i “Live in La Cinema”), a sa Generacijom 5 samo jedan – “Energija”.
Van Smaka i Generacije 5, Najda je davne 2001. u Donjecku, Ukrajina, osvojio Gran Pri na međunarodnom festivalu sa autorskom kompozicijom “Kosovska“ i time upisao još jedan trijumf u karijeri.
Godine 2011. sa svojim bendom Deliverance INC, izdao je album “Deliverance“ za izdavača “Harmony Star Production“ iz Australije.
Osim toga, bio je poznat kao duet Najda & Gale, kada je duže nastupao sa pevačem grupe Kerber – Goranom Šepom, najviše u klubu Fest u Zemunu, ali i po celoj zemlji, kao turneja dvojice rokerskih Nišlija koji pevaju hitove svojih velikih grupa.
Na sve to, stigao je da sarađuje i sa frontmenom benda Orthodox Celts – duet sa Acom Selticom na pesmi “Oslobodi me”, kaoobrada numere “Deliverance” grupe Mission, na tekst još jednog Nišlije – književnika Dejana Stojiljkovića.
Ipak, stigli smo do trenutka kada je vreme za Najdinu priču …
PRVO SAM ŽELEO DA BUDEM PILOT, ONDA I FUDBALER, PA TEK ONDA BUBNJAR
Konačno vidimo vas muzičare na sceni, posle toliko meseci žestokog zatišja usled korone, i kako se osećate sada ponovo na pozornici, pred vašom publikom, a da nije online? Koliko vam je nedostajala ta energija i hemija sa auditorijumom ispred vas?
Naravno, zbog cele ove čudne situacije i posla koji volimo, kao da nam je oduzeto pravo na život. Mislim, ne baš bukvalno, jer možemo da živimo i bez toga, nađe se neki drugi posao, ali nam je oduzeto pravo da se izrazimo, da budemo umetnici u kompletnom smislu. Mi smo zapravo u celoj populaciji ona manjina što radi posao koji voli, a onda iz cele ljubavi prema tome izašla je neka druga situacija.
Mi smo na neki način prinuđeni da se zavučemo u neke manje prostore, a ja sam navikao da pevam sa publikom, volim da člujem aplauz, i te noći u klubu uVranju je bilo dosta aplauza, zasluženo. Ja sam se uželeo da pevam, što je publika verovatno i prepoznala. Hvala im svima što su me slušali posle 15 godina u Vranju i nadam se da će cela ova situacija biti prevaziđena i da ću dolaziti i sa svojim bendom, u širem sastavu. Da sviramo album “Smakovanje”, još bolje kada bismo došli kao SMAK, jer sledeće godine bend slavi 50 godina!
Video sa svirke:
https://www.facebook.com/watch/?v=620358611978943
Da li je divan osećaj kada već sa osam godina znate da ćete se baviti muzikom? Da li ste od tada možda menjali želje, profesije, da vas je mašta odvela u sferu drugih umetnosti, glume, režije, ili književnosti, slikarstva, kao i sporta?
Ja sam prvo želeo da budem pilot. Onda su želje išle ka profesiji fudbalera, a kasnije i bubnjara. U tom filmu koji se zove “moj život” postao sam pevač, a naknadno i gitarista. Odrastao sam u porodici gde se uvek slušala lepa i zdrava muzika. Sigurno je da sam nasledio tu ljubav prema muzici od roditelja, a i kao mali sam stalno pokazivao interesovanja i pevao sam po dečjim festivalima. Uvek se desilo da su mene izabrali, nisam se ja trudio da budem svuda prisutan, a tako se desilo i sa grupama u kojima sam pevao. Zaista se nisam ništa specijalno trudio, samo sam otpevao ono što su tražili, njima se to dopalo, i tako sam postao pevač “Smaka” i “Generacije 5”.
Jednostavno, u životu se čoveku nameću mnoge stvari. Ne desi se da čovek uvek radi ono što voli. Da se vratim na prvo pitanje, mi kao muzičari, umetnici, jesmo manjina koja ima sreću da radi ono što voli. Tako da volimo da vidimo osmeh, zadovoljstvo, sreću na licima u publici i da bar deo toga primimo nazad.
Na svirci u Vranju sam i posle tri sata pevanja odmoran, i srećan sam što je sve tako prijatno ispalo. Zato i verujemo u sve to, ljubav nas je pokrenula da stignemo tu gde smo sada. Pun sam ljubavi, sve ljude volim, na prvom mestu svoju porodicu, suprugu, sinove, roditelje, onda i razne prijatelje. Nas umetnike je ovaj put i doveo do tačke da treba da budemo uvek srećni i zadovoljni.
Spomenuli ste ljubav u porodici, a da li je na vašem koncertu u Vranju bilo i ljubavi u publici?
Kako sam mogao da primetim, bilo je dosta izmešano, muško – ženska publika, što me veoma raduje. Sve su to lepi ljudi, bili su dosta blizu jedni drugih, daj bože da su neki to veče i započeli vezu. Ili su došli već u paru, muž i žena, momak i devojka, svejedno. Uvek je lepo videti lepe ljude, lepe žene, onda je sve lepo. U svakom slučaju, Srbiji se lepo piše.
“SMAKOVANJE” JE ALBUM KAO OMAŽ SAMOM SEBI I 25 GODINA RADA
Činjenica je da u ovom dobu pandemije, osim u Beogradu, po našoj zemlji, posebno na jugu Srbije, jednostavno nema svirki. Vaš dolazak ipak je mogao da se organizuje, doveli smo vas, na svirku, koja ima jedan nivo. Došli su na vaš nastup ljudi iz Vladičinog Hana, Surdulice, Bujanovca, u Vranje. Kako vam se to čini?
Ljudi su željni žive muzike, navikli su da im je to dostupno. Cela situacija im ne dozvoljava da tek tako putuju, zato je veče u Vranju bilo lepo, uprkos tome što postoje ograničenja, koliko ljudi sme da bude u jednom prostoru. Pevao sam pesme koje znam da ljudi vole, čak sam i neke numere pevao koje nisam očekivao, ne baš folk muziku, ali sam otpevao neke meke stvari, pop muziku, koje su iz druge sfere mog interesovanja. Na svom terenu sam kad mi niko ne brani da radim, pevam ono što me pokreće, moj ukus. Pevao sam i obrade narodne muzike koju volim. Čak sam pevao i neke grupe koje mi ne idu uz Smak, tipa Bijelo Dugme, ali tu više gledam na stare pesme, koje su imale zanosa, iskrenosti i lično ih volim.
Značajan period vaše karijere čini svakako SMAK, a sada je aktuelan album “Smakovanje” kao rimejk čuvenih antologijskih pesama? Kako je biti deo ovako ogromne grupe i postati njena neraskidiva karika? I još obraditi neprolazne hitove na novom materijalu?
To je već ozbiljna stvar koja bi istorijskom analizom dala prave odgovore.
Definitivno i dalje osećam taj zanos i mladost kao da sam tek početnik.
Na albumu “Smakovanje” nisam se trudio da po svaku cenu obradim te hitove, već je to više omaž samom sebi, da obeležim 25 godina rada u muzici.
Sam album je odgovor na želju i potrebu ljudi da to slušaju, stalno traže da se to svira, a “Smak” je van stroja, što se tiče muzike i koncerata. Do kada će biti tako, zaista ne znam. Dešavalo mi se da sam svirao na mnogim mestima da ljudi nisu uopšte čuli za ime “Smak”, a za mene su čuli, što je jedna pobeda, po meni, jer bend ima jednu armiju prilično podeljenih fanova. I oni sami u bendu su videli da ih je dosta toga koštalo karijere, recimo sami članovi su stalno bili u nekom sukobu. Nekad jednostavno dolazi do razmimoilaženja.
Naravno, smatram da je Smak najveći bend koji je ikada postojao na ovim prostorima. Mogu drugi da pričaju šta žele, ali Smak je najbolji, i to je tako.
MOJ SIN MI JE I VIŠE OD DESNE RUKE, TALENTOVANIJI ČAK I OD MENE
U Areni sa Smakom ste izašli pred 20 000 ljudi u publici 2012. godine, a onda slično ponovili na Ušću koju godinu kasnije, takođe na celovečernjem koncertu grupe.
Da li postoji ogromna trema, odgovornost i pritisak pevati pred tolikom masom? A kasnije je velika radost i svi strahovi prestaju?
Pristupam profesionalno prema ovom poslu, tako da pozotivnu tremu uvek imam zbog velike odgovornosti, što je produkt upravo te profesionalnosti.
Ja sam veliki emotivac, dešava mi se onda da nekad sagorim, budem pod visokom temperaturom, pritiskom, dešavaju se kiksevi. Ali to je i dobro da se desi, jer mi smo živi ljudi, a ne mašine.
Možete li nekako uporediti vaš angažman u Generaciji 5 sa Smakom? Ili tu ne postoji mogućnost bilo kakve sličnosti? Opet, vi ste neko ko pripada grupama, osim ova dva benda, frontmen ste svog sastava Deliverance. A solo karijera, samo kao Najda?
Iskreno, zaista je ogromna razlika između Smaka i Generacije 5. To su bendovi koji imaju velike hipoteke, svako za sebe je najveće ime, oni bi trebalo da budu sačuvani kao prava tradicionalna vrednost sa ovih prostora.
Generacija 5 je bend koji je bio u zamahu početkom ’80-ih godina, ipak desilo se da su se sva ta njihova angažovanja međusobno u bendu razmimoilazila, i po meni, nisu bili dovoljno istrajni. Često su menjali pevače, što publika baš i ne voli.
Moj bend “Deliverance” je nastao kao produkt moje muzike, nečega šta sam ja u svom biću. U suštini nisam se bavio nekim pravcem muzike, žanrovima, već je to stvaranje kompozicija i muzike koju bismo svi u bendu i privatno slušali.
Tako je i nastao “Deliverance”, razmenom ukusa, moj bubnjar Boža ili basista Miša, svi slušaju različitu vrstu muzike. Našli smo se u jednoj autorskoj priči, koja je definitivno nama trojici odgovarala, a sada je u toj priči i moj sin, dostojan primer jednog talentovanog muzičara. Iako mlad, veoma je vešt i sposoban u kreiranju muzike, kao i u snimanju i produkciji. Sin mi je desna ruka, čak i mnogo više od toga.
Moj Nemanja, bez obzira što je moj sin, zaista je vrlo ozbiljan muzičar već sada.
Možda je još uvek u senci nečega, baš zbog tog početka, i nedovoljno dokazanih stvari koje radi, ali ima vremena. Ni ja se nisam skroz dokazao za mnogo toga.
Želim mu uspešnu muzičku karijeru, i mnogo sam srećan što je on moj izdanak, a beskrajno talentovan! Smatram da je talentovaniji čak i od mene.
VELIKA MI JE NAGRADA ŠTO SE BAVIM POSLOM KOJI VOLIM
Kakvi su planovi oko SMAK-a? Da li će se grupa ponovo aktivirati, postoji li volja sa liderom Točkom oko novih koncerata poput Arene i Ušća?
Za sada sve to stvarno ne znam. Kako sam i napomenuo ranije u ovoj priči, sledeće godine SMAK slavi 50 godina postojanja, i bilo bi dobro da se taj jubilej i povod nekako spoji u jedno pozitivno angažovanje. Siguran sam da postoji ogromna potreba, da bi ljudi želeli da čuju SMAK, a šta će biti, videćemo. Ni cela stvar oko ove svetske situacije se nije još smirila, od toga sve zavisi, od tih nametnutih mera.
Svi se nadamo da će se to desiti, i da će grupa proslaviti tih 50 godina.
Na koncertu u Vranju ste se pokazali u drugom svetlu, odnosno kao pevač sa izuzetnim glasom, a da nije to SMAK, već – Najda. Kako se vama to čini?
Ja sam pre svega – pevač. Volim muziku u širem smislu. Kada kažem muzika, ona je za mene dobra ili loša. Nema sredine. Privlači me široki dijapazon vrsta muzike, nije mi ništa strano, volim i one kompleksnije forme, i veoma sam radoznao po tom pitanju.
Ta istraživanja su mi veoma korisna kada se bavim svojim autorskim poduhvatima, da mi olakša neke bezizlazne situacije tokom razvoja neke ideje ili tokom nastajanja kompozicije. Meni je drago što još uvek imam priliku da sve radim oko muzike kako ja želim. Jednostavno ja dođem na svirku i pevam pesme koje volim.
Identično pevam i pred pet i 10 000 ljudi. Tu zaista ne pravim razliku u broju. Poštujem apsolutno svakog ko je došao da me čuje, i pevaću za svakog isto, neka ih je i samo troje na svirci.
Nemam kompleks oko toga niti se opeterećujem koliko je njih došlo na nastup, svirao sam nekada i za manje ljudi, radiću to i dalje. Ako je došlo dvoje da me sluša, za dvoje ću da pevam. Šta ću kad obožavam da sviram i pevam.
Meni je pre svega velika nagrada što se bavim poslom koji volim. Naravno, tu su i aplauzi, i zadovoljstvo kada me ljudi zovu da nastavim koncert i posle kraja.
I onda se desi da iz svoje vlastite dubine izađem još jednom i pružim im ono što traže, čime stavim tačku na nešto lepo pred kraj večeri.