DEJAN CUKIĆ: U NAMA ŽIVE TRAGOVI MLADALAČKE STRASTI

Koncert u Beogradu - Kombank Dvorana, 11. april

Ivan Makragić
Diplomirani dramaturg sa Fakulteta dramskih umetnosti, kreativac, umetnik, u šali za sebe voli da kaže da je bedno piskaralo. Ali ne i skriboman.

podeli

popularno


O novom albumu, novom beogradskom koncertu, novim prevodilačkim izazovima, uživanju u stvaranju muzike na jednoj predstavi


Kombank Dvorana, 11. april 2020.

Muzičar, pevač, pisac, publicista, prevodilac, rok novinar.

Da li danas govorimo o više umetnika – kreativaca?
Ili je sve ovo ipak samo jedna osoba, senzibilna duša, veoma svestran i vredan autor.
Jasno je da ne može biti zadovoljan samo jednom veštinom od toliko drugih talenata koje neosporno poseduje i sa ljubavlju ih ispoljava.

Kao novinar je imao tu privilegiju da bude u društvu najboljih svetskih zvezda i sa njima realizuje intervjue (Sting, Tina Turner, Kim Wild, grupe Dire Straits (Mark Knopfler), Uriah Heep…). Bio je i prevodilac autobiografija i biografija velikih muzičara za izdavačku kuću “Laguna” (Eric Clapton, David Bowie, Keith Richards, Billy Idol…), a i sam je pisao dela o poznatima (Frenk Zapa – “Muzika je najbolja” 2001), kao i zbirku tekstova “45 obrtaja” (2007).

Naravno, najpopularniji je kao muzičar, i zato sada sa njim imamo intervju.
Menjao je grupe, shodno životnoj situaciji ili profesionalnoj prekretnici – “Dizel”, “Tilt”, “Bulevar”, “Bajaga i Instruktori”.

Razume se da znate ko je naš sagovornik danas: DEJAN CUKIĆ.


Veoma je aktuelan u poslednje vreme – jesenas je izašao novi album “Ulice bez brojeva” (PGP RTS, 2019) gde se Cukić predstavio sa svojim “Spori ritam bendom”, a između ostalih, tekstove potpisuje i uvek talentovani Nikola Čuturilo Čutura.
Dejan je otvorio poslednji Beer fest, održao tada sjajan nastup gde je razdrmao publiku ispred bine, imao veoma zapaženu turneju po celoj Srbiji, bio jedan od pevača na okupljanju čuvene Korni Grupe u Sava centru, u prestonici je promovisao novi studijski CD u Klubu RTS-a, i dan kasnije jedne oktobarske noći 2019. već je imao svirku kod opštine Rakovica.
Novo druženje sa beogradskom publikom zakazano je za proleće, i to 11. aprila u prestižnoj u luksuznoj Kombank Dvorani! Verujemo da će biti posebna magična noć.

Od prevodilačkih projekata, detaljnije ćemo pisati na našem portalu o promociji naslova “Rok legendeErnesta Asantea (Data status 2019), gde je Cukić imao zahtevan i obiman posao. Delo je bilo predstavljeno na proteklom Sajmu knjiga 2019.
Osim toga, saznaćemo čiju biografiju trenutno prevodi!

Novinar magazina “Rok” i “Žica” (urednik), “Politikinog Zabavnika” i “TV Metropolis”, autor mnogih neprolaznih pop rok hitova, prisutan na tri albuma sa Bajagom, dva sa “Bulevarom” i devet CD-a sa “Spori ritam bendom”, umetnička duša za web magazin Music Pocket, otvara nam svoju dušu.


Zato, lagano ulazimo u Dejanovu priču …

Foto: Nebojša Babić

ULICE BEZ BROJEVA” KAO ODA MLADOSTI

Diskografska pauza duža od decenije nakon materijala “Ubrzanje” (2008) i novi album je stigao – “Ulice bez brojeva”. U tom periodu da li su se krčkale sve te pesme i saradnici, ili ste se posvetili kao svestrani autor i drugim projektima? A onda kada je sazrelo sve, odlučili ste se da je vreme za novi CD?

– Nova vremena i “promena agregatnog stanja muzike” delovala su prilično zbunjujuće, moram priznati. Bio sam spreman da se oglašavam samo povremeno, singlovima. Glavni krivac za promenu odluke bio je klavijaturista Dragan Mitrić, inače autor muzike za neke od naših najvoljenijih pesama (“Ja bih da pevam”, “Letnje kiše“, “Nebo jedino zna“…) koji me je ubedio, kako je rekao, “hajde da radimo kao nekada”… Suštinski, dva prethodna albuma, “Ubrzanje” i “Kalendar”, bili su više moje solo – autorske ploče. “Ulica bez brojeva” je pravi album benda i, tačno, mnoge pesme na njemu dugo su se “krčkale”, ali ne meni već Draganu… ja sam se onda bacio na tekstove, basista Peđa Milanović na produkciju, a svi zajedno na svirku.


Sam naslov novog albuma “Ulice bez brojeva” deluje dosta setno, melanholično, kao da zamišljamo napuštene ulice u kojoj stanuju samo izbledele uspomene? Tekst Čuture o prolaznosti mladosti kao da malo opominje i vraća nas u srećnije doba … kojeg više nema?

– Ja nisam tako doživeo Čukijev tekst (smeh)… Meni ova pesma nije “žal za mladosti” već “oda mladosti”… Mislim da dok god u nama žive tragovi mladalačke strasti za onim što radimo, sposobni smo da se izborimo sa svime što nam život pripremi. Nedavno smo svirali na Jahorini koncert zajedno sa Brajanom Ferijem. Pričao sam sa njegovim basistom Nilom Džejsonom. Čovek je legenda, snimao je za Lenona i Džegera i mnoštvo drugih velikih imena iz sveta džeza, fanka i roka, ali se još uvek raduje svirci kao dečak. Rekao mi je: “Nije tačno da prvo ostariš pa se onda povučeš. Prvo se povučeš i tek onda ostariš.”

15, August, 2019, Belgrade – Belgrade Beer fest 2019. Performance of Dejan Cukic. Dejan Cukic. Photo: Antonio Ahel/ATAImages. 15, avgust, 2019, Beograd – Beogradski festival piva (Belgrade Beer Fest). Nastup Dejana Cukica. Foto: Antonio Ahel/ATAImages.


SVESTAN SAM DA JE MOJA SVESTRANOST MOŽDA ŠKODILA MUZIČKOJ KARIJERI

Jedan ste od retkih muzičkih stvaralaca koji je izuzetno svestran. Paralelno imate karijeru novinara, muzičkog znalca, prevodioca, pisca knjiga. Da li je to velika potreba da se muzikom bavite na različite načine, ili se jednostavno dešavalo da u samoj muzici nema uvek dovoljno prostora za “prvi plan”, i onda “popunjavate rupe” drugim kreativnim poslovima?

– Za mene su svi ti poslovi deo jedne iste potrebe da svoju strast prema muzici delim sa drugima. Takođe, mislim da je greh ne upotrebiti neki dar koji poseduješ. Svestan sam da je ta moja svestranost ponekad škodila mojoj muzičkoj karijeri, jer ljudi pevače i svirače vole da doživljavaju jednostavnije… u dve dimenzije, kao junake crtanih filmova. Svojim raznim delatnostima ja sam verovatno zamagljivao tu sliku pa su nekako pesme koje smo snimali ostale poznatije i popularnije od mene ili benda. Često mi posle koncerata prilaze neki mladi ljudi sa istim rečima: “Pa, nismo ni znali da su sve to vaše pesme.”


Prevodite životne priče mnogih muzičkih velikana. Kako su se pokazali kao pisci autori svojih autobiografija – Erik Klepton, Kit Ričards, Bili Ajdol, Brus Springstin? Da li biste im nešto zamerili, dodali, oduzeli? Ili vaše knjige o Rolling Stones i Frenku Zapi, koliko vas fasciniraju ti životi i karijere?
A da li ste bili možda iznenađeni biografijama Dejvida Bouvija, Mika Džegera, Led Zeppelin, Depeche Mode, The Beatles i Pink Floyd? Ili je sve to samo rokenrol?

– Svaka od tih priča je zanimljiva na svoj način. Uvek treba čitati između redova. Meni je tu najvažnije sticanje utiska o jednom vremenu u kome je nastajala zaista neverovatna muzika koja je istinski imala uticaj na svet oko sebe. Način na koji se čitava rokenrol stvar otrgla kontroli i kako je industrija godinama uporno vraćala tu kontrolu u svoje ruke. Među knjigama koje sam prevodio zato više volim autobiografije. Koliko god da se čovek uvek trudi da sebe predstavi u najboljem svetlu, iz lične priče proviri iskra istine koja pomaže da se stekne jedna šira slika.

SPORI RITAM BEND Foto: Aleksa Cukić



“PAMTI ME” OD BAJAGE ZA DRUŠTVO NA PLAŽI

Menjali ste grupe u karijeri: od “Dizela”, “Tilta”, preko “Bulevara”, do Bajage i Instruktora. Na kraju svega naravno vaš “Spori ritam bend”. Da li ume da umori ta promena sastava u kojima ste svirali, gde imate možda utisak kao da stalno krećete iz početka? Vaš matičan bend je ipak na neodređeno vreme?


– Svaka promena bila je uslovljena različitim događajima i igrama sudbine. Spori ritam je bend sa kojim sam proveo sada već više od pola života. Od 1987. godine kada je izašao istoimeni album i kada smo održali prvu svirku u SKC-u. Osnovna postava se nije mnogo menjala. Dragan i Saja su tu od samog početka, Jura bubnjar nam se pridružio posle samo nekoliko meseci. Basista Branko Isaković je dugo bio u bendu, ali se onda odlučio za drugačiju muziku pa ga je zamenio Peđa pre 17 godina (smeh). Treba pomenuti i gitaristu Vladu Negovanovića koji je bio i producent čak tri naša albuma… svako je ostavio nekakav trag i kao čovek i kao muzičar, a najvažnije je da smo i dalje prijatelji i da sarađujemo.


Vaš novi album ima i jednu zaboravljenu pesmu simboličnog i paradoksalnog naziva “Pamti me” od vašeg bivšeg kolege iz benda – Bajage, napisana 1984. Šta vi lično pamtite iz odnosa sa Momčilom, godinama provedenim u tom bendu gde ste bili eksplozivna energija u nastupima sa njim, desna ruka, praktično nerazdvojni, na tri albuma? Da li danas dve jake kreativne individue teško mogu (duže) opstati zajedno u grupi?

– Dragan je pronašao kasetu sa nekim našim starim demo – snimcima iz 1983. kada smo se vratili iz vojske i pokušali da obnovimo Bulevar. Bila je tu i ova Bajagina stvar. Svi smo je zaboravili jer smo ubrzo posle toga uleteli zajedno u Instruktore (Nele Stamatović i ja za stalno, a Dragan samo za prvih nekoliko koncerata)… možda je tako i bolje… možda je pesma čekala svoj trenutak. Ali divno je imati danas na albumu takvu stvar, iz vremena kada se nije pisalo za hale i stadione, već za društvo koje sedi na plaži pored logorske vatre. Bilo je uzbudljivo družiti se tada sa Bajagom i pratiti iz blizine tu kreativnu lavinu koja je kuljala iz njega. Za mene je ipak bilo prirodno da nastavim svojim putem, jer sam ja, pre svega, pevač. Ono što se nekada zvalo “vokalni solista”… ako si solista, moraš da pevaš solo (smeh).

KADA BOB DILAN ČITA SAMO ČEHOVA

Da li vas privlači ponovo primenjena muzika – za film, teatar, možda reklame, TV serije? Sigurno vas prijatne uspomene vezuju oko komponovanja muzike za tada uspešnu predstavu “Divlji med” (2000) Majkla Frejna, prema drami “Platonov” A. P. Čehova, u režiji Dejana Mijača? U vašoj diskografiji se nalazi muzika iz ove predstave, što je danas gotovo retkost – soundtrack iz neke predstave?

– Veoma sam ponosan na taj rad. To je tačka u kojoj se neposredno spojilo moje stvaranje muzike i prevođenje. Dejan Mijač je imao ideju da u predstavi igraju pesme Boba Dilana na srpskom čemu su se mnogi začudili. Nekoliko godina kasnije izašla je Dilanova autobiografija “Hronike” gde on kaže da je u određenoj fazi svog života čitao samo Čehova i da su sve njegove pesme iz tog vremena napisane pod uticajem Čehovljevih priča. Kada sam to ispričao Mijaču rekao je: “Eto, bar smo nešto pogodili.” (smeh)


U poslednjem periodu dosta ste bili koncertno aktivni, posebno ovog leta svuda po Srbiji, a otvorili ste i Beer fest. Nedostajao vam je taj adrenalin da budete sve češće na sceni? I na bini ste uvek prepuni energije, nikada vam ne jenjava? A tu nam je već i najavljen novi koncert na proleće?

– Da, u poslednje vreme smo veoma često nastupali i čitava ova faza oko snimanja albuma i nadalje protiče u većem okretanju bendu i zajedničkim svirkama. Meni bina nikada nije nedostajala, jer i kada su svirke benda bile ređe ja sam redovno nastupao u solo – akustik varijanti… ti nastupi su se pretvorili u stvarno zabavne žurke i mislim da je razlog uspeha ove nove serije koncerata Sporog ritma u tome što smo uspeli da spojimo poslovično odličnu svirku benda sa tom opuštenom atmosferom klupske zabave. Ipak, najvažniji test nas čeka u Kombank dvorani (bivši Dom Sindikata) 11. aprila kada smo zakazali beogradski solistički koncert. Biće to promocija “Ulice bez brojeva”, ali i prilika da podsetimo ljude kako stojimo iza desetina pesama koje redovno čuju na radiju ili u klubovima, a možda i ne znaju da smo to mi.


PREVODIM TUĐE AUTOBIOGRAFIJE KAO ALIBI DA NE NAPIŠEM SVOJU

Kao rock novinar, imali ste priliku da upoznate i uradite intervjue sa mnogim veličinama: Sting, Tina Turner, Kim Wild, grupama Dire Straits (Mark Knopfler), Uriah Heep. Da li su ostavili na vas jak utisak prirodnih i pristupačnih umetnika ili sasvim suprotno? Možete li izdvojiti nekog kao vrhunskog profesionalca u davanju intervjua? Kako je to kada muzičar intervjuiše muzičara?

– To ima svojih prednosti i mana. Ponekad je najbolje praviti se blesav (smeh). Dobiješ najbolje odgovore. Što se tiče svetskih zvezda, oni imaju određene rezerve kada pričaju sa predstavnicima medija. Ne treba im zameriti, s obzirom na stanje u tabloidnoj štampi svuda u svetu. Potpuno drugi odnos imaju kada se predstaviš kao muzičar, ako svirate zajedno na festivalu ili nekom koncertu. Onda preovlađuje odnos: “Svi smo mi isti, deo velikog muzičarskog bratstva, ali sam ja imao sreće da se rodim u Njujorku ili Londonu, a ti si tu gde jesi…” Uvek kažem da mi je najdraži intervju bio sa džez gitaristom Petom Metinijem. Upravo zato što smo prijateljski ćaskali pa sam onda ja to pretočio u intervju za Politiku jer me je on zamolio da razglasim kako bi želeli na toj turneji (sreli smo se u Francuskoj) da dođu i u tadašnju Jugoslaviju.


Da li i dalje mislite da “Ja bih da pevam još malo, jer je život samo jedan, i do njega mi je stalo, meni je vredan”? Kada se jednom umetnik inficira muzikom, onda tu nema nazad? Vi svakako ne mislite da stanete nikada, i razmišljate u stilu “I’ll sleep when I die”, ili možda jednom se i osamite u kućici pored vode i pišete muzičke knjige ili eto možda baš svoju autobiografiju?


– Moja supruga me svakodnevno opominje da bih trebalo da počnem sa pisanjem svoje lične priče. Ona misli da ja koristim prevođenje tuđih biografija kao alibi da ne bih radio svoju (smeh). Ne znam… nekako mi je još rano… I dalje se najbolje osećam na bini i mislim da tek sada u muzici radim neke stvarno posebne stvari. Šta da radim… kasnim… U rokenrolu je najbolje ako autorski sazriš između 24 i 28 godine… ali, možda ni šezdesete nisu loše (smeh) .

NOVI IZAZOV – ELTON DŽON

Nedavno ste bili i u Frankfurtu na ogromnom Sajmu knjiga, za koji kažu da je najveći na svetu. Kakve vi utiske i novosti nosite odande? Radili ste i kao prevodilac na novoj knjizi izdavača Data Status – “Rok legende” Ernesta Asantea, predstavljenog na našem Sajmu knjiga? Kakav vam je bio ovaj projekat?

– Bilo je to zanimljivo iskustvo, a najzabavnije je bilo što sam slučajno naišao na ekipu “Lagune” upravo u trenutku kada su pregovarali za prava na autobiografiju Eltona Džona... Ja priđem da se pozdravim, a oni u u glas viknu nekoj Engleskinji: “Aaaa, evo nam ga i prevodilac!” Tako sam dao skroman doprinos, a sada privodim kraju prevod Eltonove knjige. Beskrajno je duhovit i zabavan.

Što se tiče “Rok legendi“, bila je to izuzetna prilika da radim nešto različito od biografija kakve objavljuje Laguna. To je zaista izuzetno izdanje na našem tržištu i stvarno mi je drago što sam učestvovao u tom projektu. Moj jedini problem bio je nemogućnost da u tekst takve forme stavljam svoje čuvene fusnote. (smeh)


Vaše kolege, između ostalih, Nikola Pejaković Kolja i Dr Nele Karajlić su u tom stilu svestranosti, kao i vi, u muzičkom svetu. Ima ih još svakako (Vladimir Đurić Đura, Mile Kekin, Branko Đurić Đuro), ali ta dvojica su najviše u tome. Prvi je doduše dosta kasnije ušao u (bluz) muziku, jer je pozorišni reditelj, scenarista i glumac, dok je drugi kao muzičar/glumac tek od skoro postao i pisac romana. Cenite li tu sveobuhvatnost interesovanja i nepresušne inspiracije i energije kod ovih kolega? I da li vas privlače svestrane osobe poput vas u okruženju?

– Veoma poštujem to što su njih dvojica uradili i još uvek se ne osećam doraslim za poređenje. Možda kada napišem svoju autobiografiju (smeh). Mislim da ima još talentovanih i svestranih ljudi među muzičarima. Pre ili kasnije, većina kreativnih ljudi oseti potrebu da se izrazi na različite načine.


TAJ BI PEVAO I ZA DŽABE, VIDI KAKO UŽIVA!

Na kraju, Dejane, da li se danas može živeti ili preživeti od rokenrola? Od čega vi možete najkomotnije danas da plaćate dažbine, račune, napunite frižider i rezervoar u kolima? Muzika – koncerti, pisanje, prevođenje, predavanje o fenomenu rock muzike, žurnalizam? Da li sve to zajedno, ili pomalo, i da li vi imate dostignut onaj ideal – “Radim samo ono što volim i još me za to dobro plaćaju”?

– Postoji ta anegdota kada je na jednu moju svirku zalutao čovek kome sam ja “biće sa druge planete”, ali je poznavao gazdu kluba. Pita on gazdu: “Je li, brate, kol’ko ti plaćaš ovog Cukića?” Ovaj mu kaže… “Auuu, mnogo brate! Pa taj bi pev’o i džabe. Vidi kako uživa!” (smeh)

Ja zaista imam sreće da plaćam račune radeći stvari u kojima uživam. I nekako mi se ne odriče tog zadovoljstva!


Ivan Makragić

- Advertisement -

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

spot_img
Reklama

Aktuelno

Grupa “Magic Bush” objavila drugi studijski album “Put za Shangri-La”

Album kompletno na srpskom jeziku, a bend ima još četiri albuma u pripremi BEOGRAD: Poznata muzička grupa “Magic Bush” objavila...

Prijavi se na Newsletter

Nedeljni pregled musicpocket objava na tvoju email adresu!

Reklama
musicpocket