BRIAN RAŠIĆ (VOL. 2): VOLIM ROCK, ALI POP MUZIKA ME JE OTISNULA U SVET

Ivan Makragić
Ivan Makragić
Diplomirani dramaturg sa Fakulteta dramskih umetnosti, kreativac, umetnik, u šali za sebe voli da kaže da je bedno piskaralo. Ali ne i skriboman.

podeli

popularno

Robbie Williams ne dozvoljava da korona ove godine otme Božić

Muzičar peva nešto drugačiju pesmu ovoga Božića - novi hit singl “Can't Stop Christmas” - sanke Deda...

Filip Motovunski objavljuje novi singl “Ninja” za prestižnu etiketu Dub Shotta Recordings

Nakon nedavno objavljenog “Gyalis” remixa za Liondub International koji je ujedno popraćen na BBC Radiju, Filip Motovunski...

“BLACK FRIDAY AKCIJA ” U BIOSKOPU KOMBANK DVORANA U SUBOTU I NEDELJU 28. I 29.

Poslednji vikend novembra, subota i nedelja 28. i 29. novembar rezervisani su za Black Friday akciju, pod sloganom POBEGNI...

Nastavak priče sa našim najpoznatijim muzičkim fotografom, chapter two. Brian Rašić lično.
I dalje o The Rolling Stones, malo o David Bowie, Amy Winehouse, Whitney Houston, Oasis, Blur, George Michael, o domaćim snagama – Električnom orgazmu, Bajagi, Nikoli Vranjkoviću, starim muzičkim tinejdž magazinima, o filmovima, životu u Londonu i u Srbiji

Drugi deo razgovora sa našim sagovornikom, pravom muzičkom riznicom još više je inspirativan i delovao je kao da nema kraja. Stali smo prošli put sa Rolling Stones-ima, kao večna neiscrpna tema, jer je Brian Rašić njihov oficijelni fotograf od 2006. godine. Pokušavamo da otkrijemo, i pomalo možda mistifikujemo tajnu njihovog trajanja, i da saznamo kako funkcionišu mediji i PR iza kulisa ovog večnog benda.

     Gospodin Rašić koji živi na relaciji London-Beograd, u novom poglavlju priče osvrnuo se i na domaće rock snage, kako je počelo i razvijalo se prijateljstvo sa Giletom i ekipom iz “Električnog orgazma”, i drugim bendovima koji su dolazili i svirali u Londonu, a on ih slikao. Pričamo i o pokretu Brit pop i o Drugoj britanskoj invaziji.
Naš susret, samo da podsetimo, desio se u sam osvit vanrednog stanja, opasne pandemije zbog korona virusa. Razgovor je samim tim rasterećen aktuelnostima povodom toga, već smo uronili u samo srž i težište rock i pop fenomena.
Malo o Lady Gaga, Rihanna, Amy Winehouse, Whitney Houston.

Pred nama je muzička rock priča, iz pravog ugla svetskog fotografa, Vol. 2.



Rolling Stones su imali tada 2007. u Beogradu na Ušću, kao i svuda na turneji “A Bigger Bang”, tačno puna dva sata koncerta, ni minut manje, kao programirano. Imaju svoju set listu i ne idu dalje od toga, nema posebnih želja publike?

 
Da, tako je, ponekad odsviraju neku pesmu drugačije, a Kit Ričards uvek ima dve pesme solo, i onda razmišlja koje će svirati, eto tu jedino ima neka mala razlika. Recimo, prisustvovao sam koncertima u Americi, kada se desi da neku pesmu izbace sa set liste. Jednostavno nije im dovoljno “proradila” na sceni, i zato je odmah izbace. Tu ima tih finesa, malo se izmeni raspored, nekad otvore koncert sa “Satisfaction”, nekada zatvore sa njom, i uvek je to određeni broj pesama, ne više od toga. 

Naravno, svojevremno su uveli i da jednu pesmu putem socijalnih medija bira publika pa bi nekad bilo i lepih iznenađenja u obliku neke pesme koja se ne čuje live baš često. 


     Koja je tajna tolikog uspeha, trajanja, izdržljivosti Rolling Stones-a, da i pod stare dane idu na turneje? Pratite ih i dalje po svetu? Oni su izgleda zaista – neuništivi, pravi fenomen? 

Ja tu stvarno ništa ne razumem. Apsolutno su neverovatni. Slikao sam ih pretprošle godine, 2018, imali su tri koncerta u Londonu. Gledao sam dva, jedan sam fotkao za njih. Od 2006. godine kada sam krenuo da ih slikam i pratim na turnejama, tu mislim kao njihov zvanični fotograf, što znači radim ceo show, više i ne pamtim koliko sam koncerata Rolling Stones uradio. Uvek imam najbolje mesto u dvorani, uvek znam sve te pesme kada idu, znam šta radi Kit Ričards uz koju pesmu i pazim na sve to, znam tačno kakve vole fotografije. Ali i pored toga, eto, tada u Londonu, opet shvatim, došao sam da gledam – Stonse! I posle toliko godina intenzivnog rada i poznavanja napamet liste pesama, ja ipak jedno veče dolazim samo da ih – gledam, ne i da radim koncert.  Kad su svirali u Beču, tada sam došao bez konkretnog povoda, to beše one godine (2015) kada je umro Vlada Divljan (muzičar je živeo u Beču, prim.aut.).
Bio sam u Sloveniji i reče mi kolega i drug Miro Majcen da ide da ih slika u Beču. Pozove i mene, i ja eto odlučih da odem, jer nikad nisam do tada bio u Beču. Poslao sam mail da se najavim oko koncerta, rekoše mi da mogu slikati dve pesme, kao i svi ostali. I u redu, ja to odradim, a kako sam i dalje imao propusnicu od Stonsa za celu turneju, onda sam kao malo dete otišao i u backstage a i tokom koncerta obilazio razne delove stadiona tj. iz svih mogućih uglova gledao koncert, kao svi drugi. Lep doživljaj ali ipak uz privilegiju da sam mogao gde sam hteo pošto ipak kad kupiš kartu možeš samo u deo gde ti je karta! Čisto da se eto podsetim na sve one dane a i godine kada sam prvo kao fan išao da ih gledam, od 1973. godine pa kasnije i kao fotograf nakon ‘prve tri’ pa posle ‘prve dve’ pesme fotkanja, sve do 2006. kada sam ceo nastup gledao sa ‘najboljeg mesta’ na stadionu ali kroz moje objektive.

To me podseća na čuvenu priču Bila Vajmana (Bill Wyman, britanski muzičar, producent, tekstopisac, pevač, bio je bas gitarista Rolling Stones-a u periodu od 1962. do 1993. godine, da bi od 1997. nastavio karijeru sa svojim bendom Bill Wyman’s Rhythm Kings, prim.aut.). Kada su ga pitali zašto je definitivno otišao iz Roling Stonsa, on je rekao: “Pomislio sam da ne bi bilo loše da i ja malo VIDIM Stonse”. I zaista, on svirao sa njima tolike godine (tri decenije), a nikada nije mogao stvarno i da ih vidi. I onda je rešio da konačno sedne kao čovek u salu, kao obična, redovna publika, i lepo može da ih gleda. Tako i ja, uživao sam da ih vidim malo drugačije.


     Slično je kao i sa pozorišnim glumcima. Oni na žalost nikada ne mogu sebe da vide, u tom trenutku kada igraju predstavu. Mogu posle na snimku, ali to nije isto, ipak je teatar “živa” umetnost, kao i koncert, pred očima publike, sada, u tom momentu. Lakše im je sa filmovima i serijama.

Upravo tako, i zato sam te godine u Beču, shvatio, da i ja želim da ih vidim! Gledao sam, ali ih nisam gledao! Drugačije je kad se to posmatra kroz objektiv, bez obzira što ja sve to čujem, tu sam, malo i spustim aparat, sve vidim, ali moraš da budeš tu, prisutan, koncentrisan na njihov koncert, to mi je posao!


KAKO ODRŽATI VELIKI BEND U MEDIJIMA

     Da napravimo paralelu sa jednim domaćim, dugovečnim bendom – ELEKTRIČNI ORGAZAM. Oni ove godine slave 40 godina postojanja, i njih ste slikali na počecima karijere. Kako vam se čini ta dugovečnost rok grupa? I Rolling Stones, kod nas je tu i YU Grupa, 50 godina slave tokom 2020. Retki su takvi? Zašto se danas neki bendovi na kraju ipak raspadaju, preko noći, odjednom, a neki ipak opstaju? Recimo Mick Jagger i Keith Richards sa svojim karakterima i temperamentima ne deluju da će opstati, a ipak to čine?

Nije na meni da o tome sudim, ali da budem iskren, ono što ja znam, te trzavice koje se dešavaju između Džegera i Ričardsa, to je više marketing. Radio sam dosta sa njihovim PR menadžerom, kojeg poznajem već 40 godina, i on mi je sve objasnio. Jednom sam pročitao neki tekst o njima, upravo oko tih svađa, zovem tog PR-a i pitam šta se to desilo, a on mi odgovara: “Nije to ništa. Danas je napisano tako, već za tri dana će pisati da nije bilo tako. I šta to znači? DVA puta se pisalo o Roling Stonsima! E, to je moj zadatak”. I onda mi je dodao: “Nikada nemoj verovati svemu što pišu”. Eto, ti ljudi znaju šta da puste, da plasiraju u medije. Ipak, i Mik i Kit su ljudi, svađaju se, da, normalno je da se svađaju, ali sigurno to nije bilo baš tako kako je predstavljeno u novinama. To su načini kako održati veliki bend u životu u medijima! Za njih nema lošeg press-a, sve je dobar press!

     
Poznata je i mudrost književnika Oskara Vajlda: “Loše je kada vas ogovaraju, ali najgore od svega je kada vas NE OGOVARAJU”.

      Naravno. Tako recimo Viktorija Bekam, u vreme kada je toliko bila popularna, zamisli da kupi sve dnevne novine i vidi da nigde nema nijedne njene slike! A upravo svi ti paparazi su je i stvorili. O tome pričam. Tako taj svet funkcioniše, iza kulisa medija.

GILE JE GLAVNA POKRETAČKA SNAGA BENDA

   Nedavno u intervjuu za naš portal, Srđan Gojković Gile, povodom 40 godina “Orgazma”, izjavio je da nema apsolutno nikakvih želja da još nekom stranom bendu bude opening act – predgrupa, kad je već bio Rolling Stones-ima, jer su mu oni najveći na svetu. I vi smatrate da su najveći? Kako je krenula priča sa Giletom i ekipom?

      
Sigurno da, Stonsi su – plafon. Vrhunski.
    Moja priča sa “Električnim orgazmom” je lepa i drugarska, veoma interesantna. Desilo se da sam u jednom danu slikao “Idole”, “Šarla Akrobatu” i El. Org , odnosno “Paket aranžman”. Urednik “Džuboksa” Ćira te 1981. godine mi je dao da ih fotkam, dok sam bio ovde, u Beogradu, u poseti. Već sam bio afirmisan fotograf iz Londona, dokazan u svom poslu. I tako sam slikao i “Orgazam”, a spontano su se nastavili susreti. Kad su uradili “Distorziju”, ima mojih fotki na tom albumu, sve se dešavalo neplanirano. Reče mi Gile tako da rade spot, ploču, i predložio da se slikaju. Više i ne znam koliko ima tih diskova sa mojim fotkama. Mi smo i privatno drugari. Sa svim članovima sam dobar, viđamo se, znamo se sto godina. Vreme zaista proleti.
   Smatram da je Gile taj koji celu tu muzičku priču gura, ima jedinstvenu, neviđenu energiju, na neki način je navikao da živi od toga. Naravno, svaki član benda je bitan i bez njih ne bi to bilo to. Zato i jesu grupa. A u bendu uvek ima i neko ko sve to ume da vodi. Svakako je retkost u Srbiji opstajati toliko dugo, četiri decenije na sceni!


POTREBNO JE DA NA KONCERTIMA SVI BUDU SREĆNI, ALI I DA OSTANU GLADNI


Koliko su vam domaći bendovi ovde inače zanimljivi i inspirativni za slikanje? Kao Ljubin rođeni brat – Zvonimir Đukić Đule i Van Gogh? Ili druge rock legende poput Bajage, Caneta, Koje, Riblje čorbe? A možda i alternativa koja je toliko afirmisana da je skoro kao mainstream – Artan Lili, E-Play, Nikola Vranjković…?
  Da li vam je podjednako atraktivna stara garda i novija rock scena?

      I kad su bile nesretne godine u Srbiji i celoj Jugoslaviji, mnogi odavde su dolazili da sviraju u Londonu. Sećam se divnih druženja i sa Bajagom, Ribljom Čorbom, Partibrejkersima, Yu Grupom, svi su bili redovni tamo, i ja sam ih sve fotografisao. Dolazili su i Atomsko sklonište, a Električni orgazam se podrazumeva. 
   Skoro sam tražio neke slike po mojoj arhivi, i nađem bend “Ođila”. Divna vremena su to bila.
  (Usled korona virusa na žalost i koncert Ođile je odložen za neka bolja vremena, koji je bio planiran tokom marta u okviru Guitar Art festivala, prim.aut.)



   Koncerti Nikole Vranjkovića imaju tu neobičnu atmosferu, maratonska trajanja, gotovo u poglavljima, scena im je uvek u polu mraku. Pratili ste ga?

   Gledao sam Nikolin koncert u velikoj sali Doma omladine. Fenomenalno. Koncert na kome zaista muzika ima jedinu i glavnu ulogu. Izvanredni muzičari i uvek izuzetno urađena scena. Dopada mi se kako to radi Nikola. A znamo se već godinama.
   Ideja svakog muzičara mora da bude da pruži sve od sebe, da u publici svi budu srećni i zadovoljni, ali i da ostanu gladni! Jedva da čekaju da gledaju opet svog favorita. Potrebno je da umetnik ljude okupira na najbolji mogući način, i da oni stalno žele još, a – nema! Veliko poštovanje imam prema Nikoli, znam ga i kao tonca kod Bajage, viđamo se već dugo godina, zaista je sjajan čovek. 

Za Artan Lili takođe veliki respekt imam, bio sam barem jednom na koncertu. Poznajem i njih. Maja Cvetković iz E-Play je sjajna! Prava rokerka.


FAMA O BRAĆI JE NAJVEĆA ZABLUDA NA PLANETI ZEMLJI

Da li su vam bili zanimljivi britanski bendovi koji više ne postoje kao Oasis ili Blur? A danas je to grupa Greta van Fleet koju ste izdvojili kao posebnu?

Čini mi se da dolazim na neku teritoriju gde mi je lakše da slušam nešto što znam nego nešto što nemam pojma. Kao da sam prezasićen. To je neki hard drive kod mene. Ali sam još uvek otvoren. Greta Van Fleet, Blur, Oasis. Ja sam uveliko bio  u Engleskoj kada je lansiran toliko aktuelan pravac “Brit pop”. Bila je veoma zanimljiva cela ta pojava, i zbog muzike, i navodno “ratova” između Oasis i Blur, da bih kasnije video lidere – Noel Galagher i David Albarn sviraju zajedno na bini. To su sve delovi nečije istorije i bilo je to interesantno vreme. Oasis sam pratio kada su svirali po prodavnicama ploča, kao što je Virgin megastore. Tako su oni počinjali. A onda su punili stadione od po 100 000 ljudi, sve je kuminiralo sad legendarnim nastupima u Knebowrth-u. To je bilo ludilo.
   Ipak, nakon drugog albuma “Oasis” nije mi to više bilo toliko interesantno. Malo su krenuli da se ponavljaju. No, dobro, zamisli koliko ima bendova koji nemaju nijedan dobar album, a oni imaju dva savršena! To je već prava istorija.



    U jednom periodu “Oasis” su upoređivali sa “The Beatles”. Koliko je bilo u tome opravdanja?


Da, bila su ta poređenja. Noel je oduvek znao šta je pravi gitarski zvuk. Brat Liam je čak sina nazvao Lenon. Obojica mnogo vole “Bitlse”, odrastali su na toj muzici, ali ipak daleko je sve to od njih. “Oasis” imaju muziku, nemaju pesme, a “The Beatles” imaju pesme. Lično meni su omijeni albumi od Bitlsa tek na kraju “White album”, “Abbey Road”, najbliži su mi tu, taj senzibilitet volim i tu može najviše i da se oseti, čuje šta je Oasis. Tu se negde oseća uticaj Bitlsa, kad su krenuli da sviraju rock, a ne toliko pop muziku. Ima tu dobrih pesama koje bih izdvojio – “Wonderwall”, Champagne Supernova”, “Live Forever”, ali nema ih previše da bi bile kompletno delo.

Ali, kod njih se desilo to da dva rođena brata se posvađaju, i to žestoko, da više ne razgovaraju i bend tako uspešan i slavan samo prestane da postoji preko moći?

Fama o braći je najveća zabluda na planeti Zemlji. Ima lepih priča, neka ih ima i više, ali većina priča je ta da im se desi isto što i Noelu i Liamu. Primer su Everly Brothers (američki country rock and roll bend, osnovani davne 1951, prim.aut.), izvodili su najlepše pesme u istoriji. Pravi majstori, dva rođena brata. Jedan je umro, drugi je još živ. Nisu govorili međusobno. Ali zato kada izađu na binu…stvaraju pravu magiju!


NESAVRŠENSTVO SVETA I NAPREDAK U POZADINU

      Vi ste zaista prava riznica upoznavanja sa tolikim legendarnim muzičarima. I družili ste se i slikali ste mnoge. U vašoj “kolekciji” su i Mark Knopflerr (Dire Straits), Leonard Cohen, Eric Burdon, Deborah – Debbie Harry (Blondie), Led Zeppelin, Lenny Kravitz, ali ste imali i pop fenomene: Beyonce, Robie Williams, Rihanna, Taylor Swift, Amy Winehouse. Kako vam se čini pop kao žanr? Kao neka vrsta mašine za proizvodnju novca?

Napraviću jedno poređenje. Kad sam došao u London, bile su 80-te godine, pop muzika je tek po drugi put napravila muzičku invaziju u Velikoj Britaniji. Druga britanska invazija u istoriji. Prva invazija su bili Bitlsi, a malo i Roling Stonsi. To su bile 60-te godine. Onda je bilo potrebno 20 godina da se desi ta Druga britanska invazija. Posle toga se više ništa nije ni desilo. To su zaista ozbiljne priče. To ne piše nigde. Tih 80-ih došao sam u London da gledam Duran Duran, Eurythmics, Culture Club. Bio sam zbunjen. Nije se dešavalo ono što sam ja očekivao, na čemu sam odrastao, što sam voleo da gledam i slušam. Ali ipak sam sve to gledao i fotkao. Danas, posle skoro 40 godina, ja sa osmehom na licu mogu da pričam o tom vremenu. Kad se spomene Druga britanska invazija, to je bilo ozbiljno. U suštini, ne može da se prevari narod. Opet, ima toliko jakih američkih bendova, oni se drže, a Engleska je uvek imala Bitlse i Stonse. Ameri su naravno izmislili rock ‘n’ roll, imaju kralja Elvisa, Čaka Berija, šta god poželite. Nema šta, sve od spomenutih sastava – Duran Duran ili Eurythmics, to su odlične grupe, ja sam ih voleo. Rado se sećam danas tih poslova, sve sam to radio, pratio ih profesionalno. Najvažnije kod pop muzike je da se najbolje prodaje. Meni i jeste važno da slikam popularne muzičare. U to vreme više se cenio taj moj posao, više se plaćalo, bilo je muzičkih magazina na svakom koraku, svega više. Ipak je tada postojala Jugoslavija, bili smo na mapi sveta, Jugoton je bio poznat kao izdavačka – diskografska kuća. Upravo pop muzika me je i otisnula u svet. 


   Tinejdžeri su ogromna publika. Bili su traženi svi ti magazini odavno kao “Ćao”, “Huper”, ili “Bravo”. I za njih ste slikali?

     
Kako da ne, posebno “Ćao”. Imao sam tamo naslovnicu sa Bon Jovi.  Novinarka i moja prijateljica Jadranka Janković je uradila intervju sa njima u Engleskoj a ja sam ih fotkao i tako smo imali naslovnu. Inače u pop muzici današnjice ima toliko žena kao poseban fenomen, tipa Rihanna ili Lady Gaga, mada one ne daju više da se slikaju. Odnosno, Rihanna dozvoljava, ali samo iz velike daljine. Ja sam imao priliku i da je standardno fotkam ranije. Sve to što rade muzički novinari i fotografi danas, to se zove popularizacija. Recimo piše se recenzija o albumu ili koncertu nekog benda, to njima znači, kao promocija. Danas se ipak to tako ne gleda. Lady Gaga tako ne daje više da se slika, ona smatra da će fotografi na njenim slikama profitirati. Čuva sebe. Ona to gleda ovako: “Meni nisu potrebne moje slike, ja sam sve koncerte rasprodala. Ako želite da pišete izveštaj, nema problema, daću vam ja slike”. Svet je postao jako pohlepan, drugačiji. Ranije se to tako gledalo da svako radi svoj deo posla, ona nastupa, drugi o tome pišu i slikaju, znalo se neko poštovanje. Zajedno smo jači. Ali, to je sada sve nestalo.
Nesavršenstvo sveta. Napredak u pozadinu.
 


 
U SVOM POSLU POSTANEM PRISNIJI SA TIM MUZIČKIM SVETOM OD OBIČNE PUBLIKE

   Moramo se dotaći i posrnulih zvezda, koje na žalost nisu više među nama: Amy Winehouse i Whitney Houston. Pričali ste jednom prilikom kada ste upoznali Vitni, seli ste sa njom, i udelili joj kompliment da je lepa. A ostali u prostoriji su se na to sledili, jer joj niko to ne sme tek tako reći. Tek kada je ona uzvratila sa “Hvala”, drugi su odahnuli. Zašto je to toliko bilo dramatično da se jednoj divi ne može reći da je lepa? Sami ste i rekli da svaka žena na planeti želi da čuje da je lepa?

    To ljudi često zaborave. Možda druga strana misli da one znaju da su lepe i što bi im neko to rekao. Ne treba imati te mistifikacije. Ne postoji čovek koji ne želi da primi kompliment. Time se dopunjava to što jeste. Izgleda da je to neki Dorćolac u meni proradio. Samo se sećam toga kada sam joj izjavio da je lepa, jesu se svi smrzli tada, misleći verovatno kako može tek tako jednoj Vitni da se kaže da je lepa. Ali kada je ona reagovala tako, sve je bilo u redu. Ona je pritom došla sa naočarima za sunce, bilo je neko prepodne, i kada je vidiš izbliza, stvarno je lepa žena. Samo reče: “Thank you”. 


        Da li ste je slikali tada?

   Ne, nisam smeo da slikam. Ali imam fotografiju sa njom. Bio je tada sa nama Richard Young, jedan od najpoznatijih fotografa u Engleskoj, on nas je slikao. Takođe fotkao je i na jednoj slici Novaka Đokovića, Ronija Vuda i mene. Vrhunski je profesionalac. Veoma se gotivimo. Richard radi još od 60-tih godina, stariji je od mene i zaista je legenda. Radili smo veći deo karijere za istu agenciju i imamo međusobno poštovanje.


    Da li vam je lično bilo žao, kao za David Bowie-a, da se desi takva tragedija da ode zauvek Whitney Houston, kao i Amy Winehouse?

    Bude teško posebno kada sam ja lično znao te ljude. Odnosno, ne mogu reći da sam zaista znao i poznavao Vitni Hjuston, ali sam je upoznao, imao kontakt sa njom. Gledao sam je i na koncertima, i tako dođeš na neki nivo da se zbližavaš sa tim ljudima, i oko nje, iz njenog tima, iako ja nisam bio prava publika – ciljna grupa njene muzike. Spontano postaneš prisniji sa tim svetom od obične publike. I ta privilegija koju čovek ima u tebi proizvede svakako drugačije emocije kada se dese takve stvari kao smrt.


    Vi ste slikali Amy Winehouse na njenom nesrećnom poslednjem koncertu u životu, i to baš kod nas na Kalemegdanu, 2011. godine? Kako ste to doživeli?

      Niko nije mogao da veruje šta se dešava na bini. Ni njen menadžer, inače jedan divan čovek, rekao mi je da ona nije uzimala ništa od supstanci, kune mi se da je tako. Kao da je imala nervni slom, ili je možda glumila.
    Jeste to bio njen poslednji koncert, a ja sam je video još samo jednom, kada je gostovala svojoj nećaki. Izašla je da otpeva praktično jednu pesmu. I to beše poslednji put da se ikada popela na binu.
   Na koncertu Ejmi u Beogradu bila je jako visoka bina, nisam mogao da je vidim dobro. Baš sam se namučio, morao sam ići malo levo, pa desno, da dobijem dobar ugao. Zato sam i neke stvari propustio, mada video sam da se tu nešto dešava, ne baš normalno.


    Ejmin prateći vokal, muškarac, jedini je on vadio ceo šou, jer je pevao i zabavljao narod, dok ona na žalost nije bila sposobna. To i jeste taj čuveni “Klub 27”, gde su i drugi muzičari preminuli sa 27 godina – Jim Morrison, Jimi Hendrix, Janis Joplin.

     Da, ona je nešto padala, zatim pevala, prava tragedija. Ali eto, kažu mi da su oni veoma pazili na nju.  Inače, zvali su me svojevremeno da je slikam kada je dobila od lista “Daily Mirror” (poznati britanski tabloid, prim.aut.) nagradu za najbolju pevačicu godine. Dogovor je bio da se nađemo sa njom kada završi kod lekara, a onda da je fotkam kratko, 15 sekundi, kako drži tu nagradu, i gotovo. Pomislio sam, zaista će mi biti lako i brzo. Međutim, ona je tu krenula da se žali kako nije ništa jela taj dan, mi joj čak i kupimo hranu. Onda kasnije dolazi i njen otac, koji joj je bio menadžer. Probam ja da uradim tu samo 5 slika, da sebi olakšam, malo da stane ispred belog zida, “puknem” i završim. Ma kakvi, otac njen podvikne da je pustimo da jede. Onda je ubrzo zove taj njen nesrećni muž Blejk iz zatvora, ona ode da razgovara, vraća se sva uplakana. Naravno, ništa od slikanja. Tako je kad neće da te sluša niko. Misle sve znaju. Taj tip ju je i upropastio. Baš je bila fina devojka, lepa, sve je imala da bude i ostane velika zvezda. Ima toga, uvek je bilo i biće.


    GEORGE MICHAEL JE IMAO PROBLEMA SA SAMIM SOBOM

        
Kao i Ejmi, i Vitni Hjuston je upropastio bivši muž, Bobi Braun?

    Da, gledao sam nju na koncertima, kad je bila sa tim likom. I svoju ćerku, tada malenu, izvodila je na pozornicu, njih troje se pojave kao srećna porodica. A eto on je uvukao u propast. Ja sam ipak odrastao na Areti Frenklin, a takvoj pevačici niko ne može ni da priđe po kvalitetu. Ona je bila nenadmašna. Cenim Vitni i Ejmi, ali Areta je oduvek bila i ostala broj jedan.
      Za neke zvezde se pitam zbunjeno – o čemu se tu radi? Zašto je neko postao uopšte zvezda, zašto se tako naziva? To je skup mnogih okolnosti.
    Ejmi je išla u Brit School of Music, bila je predodređena za uspeh, kao recimo Adele, koja je tek izuzetna. Šta je tek Adele, daleko ozbiljnija pevačica od mnogih.
   
     Mnogi su nas u svetu tako brzo jedan za drugim napustili. Eto poznavali ste i slikali Leonard-a Cohen-a, tu je i Prince, a da li ste poznavali George Michael-a? Eto još jedan predstavnik prave britanske pop muzike.

      
 Kako da ne. Čuveni “Wham!”.  Pratio sam ga još tada u grupi, kada su svirali u belim šortsevima, u poznatom Hammersmith Odeonu. Slikao sam Džordž Majkla nebrojano puta, i kao “Wham!” i posle tokom solo karijere.

  
George Michael je uspeo kao jaka figura da se otisne u solo vode dosta trijumfalno posle vremena u bendu, zar ne? Dok je Michael Jackson prozvan “kralj popa”, GM su zvali “princ popa”. Imao je veliku popularnost sa toliko hitova.

        Jeste, dosta se izdigao. Ali vidiš, i on ode, na žalost. Neki ljudi očigledno imaju dosta problema sa sobom. I on spada u tu priču koju smo spomenuli, kao Oasis. Bio sam na njihovim zabavama, to je ludilo. Izađe im ploča, oni prave čitavu feštu! Čuvam mnoge slike sa tih partija. Gosti im dolaze – drugi bendovi, kao “Spandau Ballet”. Oproštajni koncert su Wham! imali na Wembley stadionu, pravi spektakl. Prisustvovao sam tome, Duran Duran su im bili predgrupa. Došao je i Elton John kao gost koncerta, kupio jako skup automobil Valliant. U backstage-u su imali kompletno napravljenu scenografiju kao iz čuvenog spota “Club Tropicana”, bazeni, pravo ludilo, nezamislivo.

     Velika je tragedija i za njega i sve ostale kako su tako preko noći samo nestali.

Da, ali evo u čemu je tu razlika. U redu, George Michael kad je preminuo, jeste bila tragedija. Sećam se i kada su ubili John Lennon-a, i to je bila tragedija. I za Amy naravno, pisali su ljudi onoliko. Ali, prvi put se desilo nešto kada je umro David Bowie. Ta smrt je bila prepoznata od svih! Nikad nisam video da svaka novina, ali svaka, uključujući i “Financial Times”, ima na celoj naslovnoj strani vest o smrti i sliku Bouvija. Niko nikada pre toga to nije uradio. Samo povodom njegove tragedije. Vremena su se promenila. Muzika je evidentno veoma važna svakome, to je tako značajan segment života. Na taj način ne verujem da bi iko od njih dospeo na sve naslovnice da su bili živi. A onda kad ih nema, to im dođe kao priznanje za života. 

    Slikao sam i Leonarda Koena, i kad je bio dosta mlađi, 80-tih, i dalje tokom karijere. Jeste, odlazi mnogo njih legendi za kratko vreme, i tek će ih biti.
 

David Bowie – 1980S, David Bowie – 1980S (Photo by Brian Rasic/Getty Images)


KVALITETNIJI JE ŽIVOT U BEOGRADU NEGO U LONDONU

Pratite i druge sfere umetnosti, kao film? Evocirate li uspomene na filmove tada koji su vas oduševili, ispunjavali?
Nedavno nas je napustio i čuveni Max Fon Sidow.

     Kako da ne. Pratio sam njegovu karijeru, naravno, sve te filmove Ingmara Bergmana. Jako sam voleo i Liv Ulman, koja je bila glavna u njegovim filmovima. Takođe i Bibi Anderson, i ona beše skoro preminula (pre godinu dana, aprila 2019, igrala u Bergmanovim delima -“Divlje jagode”, “Persona”, “Sedmi pečat”, prim.aut.). Uživao sam u tim fimovima, inače sam veliki filmofil. Sećam se da sam davno išao u Dvoranu kulturnog centra i gledao Bergmanov film “Tišina”. I toliko mi se svideo, da sam odmah po završetku projekcije išao da gledam ponovo. Bio sam potpuno zanesen i sluđen. Drugi put sam želeo da se još bolje “približim” tom filmu. To su sve teška ostvarenja, reditelj je bio ozbiljan. Na FEST-u sam 1971. gledao 17 fimova, a već sledeće godine više od 40 naslova! Dakle dnevno barem pet projekcija!

     Jack Nicholson sedi dva reda iza mene. U holu bioskopa vidim idu mi u susret  Robert de Niro i Francis Ford Copolla. Beograd je ipak tada bio nešto drugo. Beograd je bio svet. Nisam znao nikog ko je u to vreme bio toliko zaluđen filmovima kao ja, meni je to bila duševna hrana. Prozvali su me “Festoje”. Samo sam išao od jednog do drugog bioskopa – Kozara, Dom sindikata, Dom omladine.

    Istina, sada mi više ne fali bioskop toliko, jer imam ogromnu kolekciju originalnih DVD filmova i Blue Ray diskova, a da ne pričam o hiljadama muzičkih CD-a i ploča.
  Samim tim mi ne nedostaju koncerti toliko kad imam toliko muzike i dvd koncerata.

  A i ljudi u Beogradu imaju više vremena za druženje, pa i to koristim, dok je u Londonu sve to znatno teže, svi nekud žure i jure, proleću kroz život. Zato sam sve češće ovde, mnogo mi prija. Kvalitetniji je život u Beogradu. Možda nije vazduh, ali jeste život. Nije Beograd London naravno, ali Beograd ima dušu i meni drage ljude.

  Ivan Makragić 

Foto: Brian Rašić /Getty Images, Richard Young, Facebook arhiva by Brian Rašić

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Aktuelno

Robbie Williams ne dozvoljava da korona ove godine otme Božić

Muzičar peva nešto drugačiju pesmu ovoga Božića - novi hit singl “Can't Stop Christmas” - sanke Deda...

Marčelov poklon vernoj publici

„Iako mračna i teška stvar, ’Sveti bes’ oduvek je spadao u one publici najdraže”, kaže Marko Šelić Marčelo o novom izdanju pesme koja...

Koncert Pjevačke družine Svetlane Spajić i Bokana Stankovića: Online jedinstveno iskustvo

Online koncert dvoje eminentnih srpskih muzičara, Svetlane Spajić i Bokana Stankovića, na lokalitetu Đavolje Varoši biće emitovan u četvrtak, 17. decembra u 20...

Prijavi se na Newsletter

Nedeljni pregled musicpocket objava na tvoju email adresu!

Do NOT follow this link or you will be banned from the site!