BOJAN PETROVIĆ Frontmen benda IRISH STEW OF SINDIDUN

D.
Kontaktirajte nas na redakcija@musicpocket.org

podeli

popularno

O novom beogradskom koncertu 02.11., poređenjima na početku sa “Orthodox Celts”, kako su smislili ime benda, novoj članici u grupi koja zna sjajno irsku muziku – iskreno sa vođom benda “Irish Stew”

U SRBIJI SE NE ŽIVI OD MUZIKE, ALI SE ŽIVI ZA MUZIKU

Osnovani su na samom kraju 2002. godine, dok ime benda, potpuno neverovatno, dobijaju na prvom javnom nastupu krajem juna 2003. na radiju – Obrenovac!
Imaju iza sebe na hiljade kilometara pređenih sa različitih strana sveta, ušli su u 16. godinu trajanja sa nekoliko stotina koncerata, četiri albuma – “So Many Words…” (2005), “Dare to Dream” (2008), “New Tomorrow” (2011) i poslednji aktuelni “City of Grigs” (2018).
Veoma su traženi po Srbiji, ali i Beogradu – svirali su ove godine u Božidarcu, gostovali na koncertu sastava “Mortal Combat” u Hali sportova, a zapažen im je bio i nastup na Beer festu ovog avgusta 2019. Za relativno kratko vreme, u Domu omladine, u sali “Amerikana”, nastupaju 02.11. četvrti put u prestonici.

Zna se … oni su – IRISH STEW OF SINDIDUN.
Lider benda Bojan Petrović ranije je najavio da bi po planu trebalo da ugoste i bivše članove benda, i da onda krenu u neki novi početak, simbolično u novih 15 godina.

Bend čine: Bojan Petrović (vokal, frula), Nenad Gavrilov (gitara), , Ivan Đurić (bendžo), Aleksandar Gospodinov (bas gitara) i Marko Jovanović (bubanj), a od pre godinu dana u njihovom timu je i Ana Đokić Brusić (poznatija kao kompozitor i jedan od osnivača grupe “Orthodox Celts”) koja je sa sobom donela jednu novu energiju i kreativnost koju su zajednički pretvorili u nekoliko novih pesama.
U irskim tradicionalima neobično je videti na jednom mestu – violinu, frulu i bendžo.

Vremenom bend je morao da se pozicionira na kulturnoj muzičkoj mapi Srbije, ali nekoliko ljudi je izgleda moralo da dođe i ode, dok su se svi tražili i istraživali druge pravce muzike. Drugi CD ostao je upamćen po hit pesmi “Ditch” koja je u tom periodu bilo nešto najbolje što je vođa benda snimio.

U periodu pred snimanje trećeg albuma “New Tomorrow”, bendu se pridružuju Marko Jovanović (bubnjevi) i ubrzo nakon toga Ana Milanović (violina). Oni donose osveženje u tim koji je nastavio samo uzlaznom putanjom.

Ovo je Bojanova priča. Ovo je priča o … IRISH STEW.


MNOGI SU PRVO ČULI ZA NAS PA TEK ONDA ZA “CELTSE”

Obeležavate 15 godina karijere, jedan značajan jubilej, ali vi zapravo ovim koncertom u Domu omladine 02.11. slavite – novi početak?
Da li biste sve uradili isto u karijeri da vam se pruži prilika da se vratite i hajde opet sve ispočetka? A kakav novi početak obećavate svojim fanovima?


– Ova godina je zapravo naša 16. godina na sceni i iz tog razloga simbolično predstavlja tih “novih 15 godina”. Prošla godina koja je nosila taj mali jubilej broja 15 je nekako više protekla u znaku promocije poslednjeg albuma “City of Grigs” pa je “rođendan” opravdano izostao, ali evo prilike da se to nadoknadi.


Za tih 15 godina bilo je mnogo više lepih stvari koje pamtimo nego onih ružnih. Naravno, sa ove vremenske distance i sa ovim iskustvom, sigurno da bismo neke stvari uradili drugačije. Lično mi je možda žao što pre svega nismo još više “grizli” dok smo bili mlađi i imali više prostora za to. Onda kada je tržište prema mladim autorima bilo nešto otvorenije nego sada. Ruku na srce, mi ipak karakterno nismo od onih ljudi koji vole da se guraju i budu deo nekakvih lobija i dilova zarad poena više, tako da smo ostali dostojanstveni, mnogo nam je bilo važno da se ne rvemo u blatu i ne budemo deo tog nekog kvazi rock’n’roll establišmenta koji je zapravo bio samo jedna siromašna šarena laža. I epilog toga se najbolje vidi u sadašnjosti na domaćoj sceni.

A za novi početak… ne obećavamo ništa jer je ljudima ovde obećanja preko glave. Jednostavno ćemo stvarati novu muziku jer je to privilegija koju niko ne može da nam oduzme, truditi se da to radimo najbolje što umemo i sretaćemo se već negde u budućnosti.


U poslednje vreme imali ste česte nastupe u Beogradu, samo ove godine – gostovali ste bendu Mortal Kombat u maju u Hali sportova, a onda i veoma posećen koncert na Beer festu. Da li volite više prestonicu od ostalih gradova po Srbiji za svirke? Da li Beograd na neki način obavezuje, pruža veću odgovornost, i naravno jaču tremu?

– Osim Mareta bubnjara koji je iz Kragujevca, svi ostali smo iz Beograda pa nam je eto rođenjem automatski određen domaći teren. Međutim, u Beogradu se najčešće svira iz prosto tehničkih razloga. Pa gotovo cela Srbija se preselila u Beograd, a dobar deo je već odavno dijaspora.

Nažalost, izuzev Beograda i još nekoliko gradova, mladih ljudi željnih koncerata, pozorišta, kulture, gotovo i da nema. Najbolji dokaz za to je sve manji broj klubova i koncertnih prostora iz godine u godinu. Sada se sve uglavnom dešava na lokalnim festivalima koji jedini uspevaju da okupe koliku toliku kritičnu masu iz nekoliko okolnih mesta i da onda to bude jedan pristojan događaj.

Da li vam je smetalo na početku karijere da vas donekle porede sa grupom “Orthodox Celts”? I kada su se ta poređenja izgubila?

To je u principu bila samo jedna velika odgovornost, jeste stvaralo blagi pritisak, ali nas ujedno i teralo da se što pre dostigne određeni nivo i mislim da smo u tome uspeli. Neki su govorili da nismo dovoljno u tom žanru, a neki su govorili obrnuto, da smo previše u žanru i da kopiramo. Pat pozicija. Kelti su dugo bili jedini bend na ovim prostorima i potpuno je bilo logično da prvi sledeći bend koji se pojavi bude upoređivan. Pre svega zato što mnogi koji su znali za Kelte u to vreme nisu znali da postoji i mnogo drugih svetskih bendova sa kojima bismo svi zajedno mogli da se poredimo.

Deo publike je oduvek voleo i voli sve domaće Irce podjednako, a opet svi smo mi vremenom gradili i neku svoju publiku tako da su poređenja prestala sama od sebe. A poznate su nam i nebrojene situacije gde su ljudi prvo čuli Irish Stew pa tek onda saznali za Kelte, pre svega neka nova mlađa publika koju smo mi izrodili na sceni.


SVE ŠTO NIJE GERMANSKO, MENI JE VEOMA PRIRODNO

Zašto baš irska muzika, irski tradicionali, njihova kultura, šarm i šmek? Da li biste podjednako uspešno mogli da se snađete i u muzici drugih naroda? Šta je to posebno ugodno i inspirativno baš kod Iraca i njihovih melodija?

Irska muzika je jednostavno tačka preseka ljudi u bendu, mesto gde smo se našli uprkos svim ličnim razlikama. Sa druge strane, karakter Iraca nam je sličan, istorijsko i kulturno nasleđe takođe. To je verovatno i kreiralo sličan muzički senzibilitet. Ipak, iako u imenu benda nosimo to “Irish”, mislim da smo vremenom izgradili jedan originalan muzički pravac i da smo daleko od tipskog irskog folk benda.

Ja lično volim taj izbor instrumenata i etno/folk muziku generalno, mislim da bi se dobro snašli i sa srpskom etno muzikom, makedonskom, bugarskom, rumunskom, čak i orijentalnom… Etnomuzikološki gledano, sve što nije germansko, meni je vrlo prirodno.


Nedavno u bend ste primili damu – Ana Đokić Brusić, poznata i kao kompozitorka, violinista i jedan od osnivača upravo Keltsa. Kako je došlo do te saradnje, i otkud da se Ana vrati karijeri vama, a ne izvornom bendu? I da li su vam upravo spomenute kolege zamerale na tome, kao da se borite za čast jedne lejdi? Koliko ste jedni drugome konkurencija ili vi to tako ne posmatrate?

Određene odgovore ne znam, ali evo predlažem da to bude prvo pitanje za Anu lično, u jednom verujem interesantnom iposebnom intervjuu. Što se tiče samog njenog dolaska u bend Irish Stew, pa ispunila je prvi i osnovni uslov, iočuvala tradiciju, da se violinistkinja zove Ana!

Šalu na stranu, Nemanja (bivši violinista) je napustio bend zbog velikog broja obaveza i nekih privatnih stvari kojima je želeo da se posveti. Ja sam Anu ustvari pozvao za savet, da nam pomogne da pronađemo novog adekvatnog člana s obzirom da mi ni na kraj pameti nije bilo da bi se ona vratila na “irsku” scenu. Posle nekoliko dana, Ana nam se javila i rekla “Evo, našla sam vam violinistu, predlažem sebe! Šta kažete?” Isprva sam mislio da me zeza. Epilog ćete čuti i videti u Domu omladine 2. novembra!

Što se tiče tog insinuiranja konkurencije Orthodox Celts/Irish Stew, ma ni govora. Ako već pričamo o poređenju i toj nekoj zdravoj konkurenciji, lično sam uvek smatrao da su konkurencija Keltima bendovi poput Goblina, Eyesburna, Ritma nereda… i cela ta ekipa nastala u istom periodu iz sličnih pobuda. Mi smo jednostavno deca iz nekog drugog filma.


U samom bendu niste se ustalili lako, menjali ste postavu, grupa kao da nije imala jasan kompas šta želi da stvara – svira? Šta se tu tačno desi da se ljudi kreativno ne pronađu i onda neminovno moraju da se raziđu? Ranije ste rekli da su personalne promene u bendu bile posledica traženja muzičkog izraza. Šta to zapravo znači?

Ne bih rekao da nismo imali jasan kompas, naprotiv, mislim da je to prirodna selekcija. Kreativno razilaženje svakako jeste jedan od razloga, u smislu da je neko svojim mišljenjem izolovan od ostatka ekipe i vuče u drugom smeru, pre svega kako bi bend trebalo da zvuči, gde bi trebalo da nastupa ili ne nastupa, da li je bitniji novac ili nešto drugo, itd… To nekad iziskuje previše kompromisa i crpi energiju svima, a onda se to neminovno negativno odražava i na samu muziku.



Međutim, mislim da je glavni razlog razilaženje po pitanju prioriteta. Prosto, nije tajna da su uslovi teški i da se u Srbiji od muzike ne živi, naprotiv, živi se za muziku. Neki bivši članovi jednostavno nisu mogli da usklade svoje obaveze egzistencijalne prirode sa onim što je bendu bilo neophodno u datom trenutku. I onda to bude vrlo konkretna tačka mimoilaženja. Ali, to se prosto dešava svuda i potpuno je normalna stvar. Sa svim bivšim članovima smo se rastali drugarski i ostali u jako dobrim odnosima. Oni su ostavili neizbrisiv trag i mi ih nećemo zaboraviti, nadam se ni publika.


IRSKI PAPRIKAŠ OD BEOGRADA

Za sobom imate četiri albuma među kojima najnoviji upravo promovišete – “City of Grigs”. Da li ste imali ambiciju da za 15 godina izdate i više materijala, ali je situacija uvek u zemlji bila i ostala takva da je problem realizovati sve te diskografske ideje?

Baš sam pre neki dan ramišljao o tome i evo slobodno mogu da kažem da bih voleo da je za 15 godina bilo barem 8 albuma, a ne “samo” 4. Možda smo u nekom periodu i mogli više, ali ne mnogo više od ovoga. Odgovor ste dali u samom pitanju, istina je, situacija je uvek bila teška ali to svakako nije razlog da ne daš sve od sebe.

A što si stariji sve je veća odgovornost, prema životu, prema porodici, samim tim je i teže da se prave kompromisi i stvara prostor za muziku od koje ne može ni približno pristojno da se živi. Ali recimo, primećujem da neki na sceni pričaju da to može. Pa kao, sve je super, mi smo fenomenalan bend i jako smo zadovoljni i publike je nikad više, novca je sve više, Srbija ide u dobrom pravcu, itd. Oni ili svesno lažu sagovornika, ili lažu sami sebe. Ili funkcioner završava nastupe. Ali to je već jedna druga vrsta siromaštva.

Vratimo se na naziv vašeg benda. Da li je moguće da pred vaš prvi javni nastup na Radiju Obrenovac vi smišljate ime “Irish Stew”? I otkud je u igri bio Radio Obrenovac, tog 26. juna 2003. godine?

Bend je u tom periodu imao probe u jednom studiju kod Vukovog spomenika, spremali smo svoj prvi koncert koji se nešto kasnije desio u klubu Fest, u julu iste godine. Jednog dana se ispred studija samo pojavio čovek koji nam saopštava da je zagriženi fan irske muzike i da ima svoju emisiju na Radiju Obrenovac. U roku od svega 5 minuta dogovorili smo gostovanje! Njegovo ime je Strahinja Kolašinac i ukoliko čita ovaj intervju, pozdravljam ga u ime celog benda!

Mi tada nismo imali ime, pa smo kao demokratski bend sastavili spisak predloga od 30-ak imena i onda glasali. Međutim pošto nas je 6, u najboljem slučaju je bilo 3 za i 3 protiv, tako da je svih 30 imena otpalo. Možda i bolje, jer neka su bila stvarno katastrofalna! Dan dva uoči tog gostovanja morali smo da se odlučimo, prosto je bilo bezveze da se pojavimo kao bezimeni bend. Moj otac je u nekoj usputnoj priči dao predlog da to bude Irish Stew. Niko nije bio oduševljen ali svima nam je bilo OK. Posle smo dodali i to “of Sindidun”, kao starokeltsko ime Beograda. To sve u prevodu znači “Irski paprikaš od Beograda”, kao titula. Ili irski paprikaš po beogradskom receptu, kao jelo. Pa kako se kome više dopada.

ENGLESKI KAO MATERNJI JEZIK BENDA

Koliko vam je teško sve vreme pevati i stvarati na engleskom jeziku? Da li je potrebno biti koncentrisan, predan i posvećen u toj muzičkoj priči da bude bez greške?

S obzirom da su mnogi naši svetski uzori u tom žanru pevali na engleskom jeziku, mi smo u početku svirali njihove obrade, a onda po navici i naše pesme počeli da stvaramo i doživljavamo na isti način. Tako je engleski ostao maternji jezik benda. Sigurno da ima nekih gramatičkih grešaka ali trudili smo se da imamo lektore koji bi revidirali tekstove pre svakog ulaska u studio.

Engleski je dobra stvar jer smo na taj način stekli publiku i van granica Srbije, Irish Stew je slušan u celom svetu i sigurno da je to jedan od glavnih razloga zbog kojih nastupamo po inostranim festivalima. Lično nemam problem da napravimo pesmu na srpskom, samo jednostavno nije išlo do sada. Ali štaviše, voleo bih da uradimo barem jednu, siguran sam da bi određenom delu publike bila mnogo bliža.


U početku ste krenuli sa obradama irskih tradicionala, a kasnije se okrećete autorskim delima. Da li publika voli više autorske kompozicije ili obrade irskih dela? A da li vi bolje plivate u autorstvu ili obradama?

Mislim da velika većina publike više voli autorske kompozicije, a posle 4 albuma gotovo i da nemamo tradicionale na repertoaru, možda nekih 10 posto. Irski tradicionali su nešto što svi ti tipski bendovi po svetu obrađuju kao “opšte mesto” i to reproduciranje jednog te istog nema suštinsku vrednost. Čak i one tradicionale koje smo izabrali da obradimo, jer ih stvarno mnogo volimo, uradili smo tako da napravimo originalne aranžmane, da damo svoj maksimalan autorski pečat.



Da ne bude zabune, ja većinu tradicionala obožavam, ali ih radije sviram kući uz gitaru, ili sa ekipom u pabu kad se neformalno okupimo. Što se Irish Stew tiče, mi smo autorski bend koji stvara svoju muziku. I to je svrha postojanja, jedino to ima smisla.

Izvor: Ivan Makragić – redakcija

Fotografije: Bojan Stevanović / Ksenija Rosić / Igor Čvoro

- Advertisement -

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

spot_img
Reklama

Aktuelno

Grupa “Magic Bush” objavila drugi studijski album “Put za Shangri-La”

Album kompletno na srpskom jeziku, a bend ima još četiri albuma u pripremi BEOGRAD: Poznata muzička grupa “Magic Bush” objavila...

Prijavi se na Newsletter

Nedeljni pregled musicpocket objava na tvoju email adresu!

Reklama
musicpocket