ANA ĆURČIN: SVAKO IZMEŠTANJE IZ KOMFORNE ZONE PREDSTAVLJA VEOMA ZANIMLJIV IZAZOV

O novom albumu, online koncertima tokom pandemije i kako dalje posle nje, saradnji sa bendom Stray Dogg, primenjenoj muzici u pozorištu, iskustvima na Exitu i u Holandiji, o koleginici Sari Renar

Ivan Makragić
Ivan Makragić
Diplomirani dramaturg sa Fakulteta dramskih umetnosti, kreativac, umetnik, u šali za sebe voli da kaže da je bedno piskaralo. Ali ne i skriboman.

podeli

popularno

Promocija kolekcije svih albuma YU grupe povodom 50. rođendana u petak (4.12.)

Šta je pola veka za čovekaIzuzetan i značajan jubilej od 50 godina postojanja, rok sastav YU grupa (nastali...

PIŠE: MILAN B. POPOVIĆ / ALEK – Prepoznaj me // Akustično u studiju

Oduvek sam voleo-anplagd- zvuk i ALEKOVO (Kragujevac, rodni grad) izvođenje sopstvene autorske pesme PREPOZNAJ ME, probudilo je moja sećanja...

Ljudi u Glavi danas zatvaraju svoj godišnji ciklus, objavljivanjem četvrtog video-singla „Folkenrolla”

Dramatično probitačni pomoravski rock desperadosi Ljudi u Glavi danas zatvaraju svoj godišnji ciklus, objavljivanjem četvrtog video-singla „Folkenrolla". Nakon vulkanskih „Stvari",...

O novom albumu, online koncertima tokom pandemije i kako dalje posle nje, saradnji sa bendom Stray Dogg, primenjenoj muzici u pozorištu, iskustvima na Exitu i u Holandiji, o koleginici Sari Renar

Bila je veoma vredna i aktivna tokom dva meseca izolacije i karantina usled Kovid 19 virusa, koji je zaustavio sve kulturne događaje, posebno koncerte.
Za muzičare je posebno nepovoljna situacija, jer nemaju druge načine da dobijaju osnovne prihode za život osim ako ne nastupaju – uživo.

Imala je online svirke kao mini koncerte za Facebook stranicu kluba Začarana Močvara iz Hrvatske kao i za serijal kulturnih emisija Kulturnog centra GRAD u okviru platforme “Alone Together”, što je bilo emitovano na njihovom YouTube kanalu.

Muzičarka je osim toga, za svoju dušu imala i video zapise na Facebook stranici svog benda “Ana & The Changes” tako da je bila veoma prisutna, barem online, a kako drugačije, tokom pandemije kojoj se nije nazirao kraj. Konačno smo i to prevazišli.

Ona je naravno – ANA ĆURČIN.

Umetnica je bila aktivna i diskografski tokom pandemije, te je tako objavila live pesmu “Abandoned” koja je snimljena na koncertu u Domu omladine 03.10. 2019. na festivalu i muzičkoj konferenciji Indirekt Showcase u organizaciji poznate agencije i izdavačke kuće Kontra.


Ako smo zaboravili, odmah da znate, Ana peva i stvara na – engleskom jeziku. I tako joj savršeno pristaje, da vam deluje u potpunosti kao strani izvođač koji voli kod nas često da gostuje.
Rođena je u Bagdadu, onda je živela u Moskvi sa roditeljima kao sasvim mala, da bi se poslednju deceniju nastanila u Srbiji, konkretno u Beogradu.
Život u tri poglavlja i tri celine na neki način.

Za sobom ima dva studijska albuma – „Sketches of Belonging“ (2016) i “Differences” (2019) gde uvek dominira njen neobično blag, nežan vokal, koji vas odvodi u neke neistražene čulne, osetljive, romantične meridijane.
Veoma specifičan i prijatan glas vas obuzima i ispunjava da možete komotno da uđete u “daydreaming” – dnevno sanjarenje i putovanje u kosmos sopstvene psihe i duše. Tako se uvek vraćate Ani i muzičkoj meditaciji spajanja više žanrova – americana, country rock, folk rock, idie rock, blues, jazz. Definitivno je možete uporediti sa svetskim imenima kao što su Nora Jones ili Dido koje uspevaju da ošamute svojim vokalima. Na sličan način donekle stvara i domaća umetnica Katarina Pejak.


Ana je prisutna i u primenjenoj muzici, te ste tako mogli da gledate zanimljive projekte poput pozorišnih predstava “Crvena ljubav” (Bitef teatar), “Svedobro” (NP Užice), a od novijih tu je “Kiri i Klodel” premijerno izvedena u februaru na sceni Bitef teatra. Muzičarka je na njima bila i kompozitor i učesnik na sceni u formi svirke.

Zanimljivo je da svoje vizuelno atraktivne spotove realizuje sa filmskim rediteljima (Milica Tomović, Miroslav Terzić, Miloš Škundrić) i učestvuju poznate glumice – Jelena Đokić, Vaja Dujović, Milena Radulović, koje znamo iz mnogih aktuelnih filmova i TV serija (“Pet”, “Besa”, “Tajkun”, “Državni službenik”, “Balkanska međa”).

Naša sagovornica je dosta prisutna na koncertima po Srbiji, i posebno u Beogradu gde je osvajala različite intimne ušuškane prostore – Dom omladine (Velika sala DOB i “Amerikana”), klub Soul Society (stari Bitef teatar), bila je predgrupa ambijentalnim stranim bendovima Still Corners (DOB) i Cigarettes After Sex (Bazeni “11. april”).

Jedno vreme je sarađivala i sa alternativnim bendom Stray Dogg koji takođe kao i ona komponuju pesme na engleskom. Imali su ranije zajednički koncert u Sava centru, a druženje je krenulo još od 2013. godine na prvom festivalu “Americana” u Domu omladine.

Za karijeru je svakako značajno kada ste učesnik EXIT festivala, ali i “Eurosonic Noorderslag” u Holandiji, a naša gošća je sve to već postigla.

Ipak, sada je vreme da čujemo i čitamo – Aninu priču …


ZA MENE JE MUZIKA PRVENSTVENO OSLONAC

Kako ste se osećali do nedavno u izolaciji, karantinu, dobu korone, tako nehumane pandemije? Osim što ste imali nekoliko online svirki, čime ste se još okupirali kada kao i svi ste imali dosta vremena na raspolaganju dok ste u kući?

Tokom doba karantina i korone i ludila kojem su mediji i socijalne mreže doprineli, zasipajući nas informacjima i podacima, pored posla, brige o porodici i muzike nije ostalo prostora za par sati vremena da se mirno posvetim sebi i razgovoru sa medijima kao sada. Imala sam sreću da radim od kuće za vreme vanredne situacije, odsvirala sam nekoliko koncerata od kuće, jurila po gradu namirnice i maske i razvozila porodici i familiji, i šetala kućne ljubimce praznim ulicama Beograda.

Da li je za vas muzika smisao života, bitisanja, prva prava ljubav? Ispunjava li vas stvaralaštvo u potpunosti ili nekada dolazi do zamora materijala, odnosno inspiracije?

Za mene je muzika prvenstveno oslonac. Umeju da prođu dani da ne sviram zbog raznih obaveza, međutim onda se pojavi strašna ideja ili želja i sa njom potreba da moram da odem u svoj studio da radim. Muzici morate da se svakodnevno posvećujete – onda vam uzvrati inspiracijom i sigurnošću da je imate u rukama koja je neophodna za nastup. Može da dođe do zamora materijala ako se muzičar zaglavi na istom mestu, onda treba prići muzici drugačije, promeniti instrument, žanr, jezik… zadati sebi neki novi izazov.

Foto: Aleksandar Ilić


INSPIRACIJA – TRACY CHAPMAN, DIDO, NORA JONES

Koliko ste svesni da zaista izgledate i delujete kao da ste originalno engleska ili američka kantautorka? Osim perfektnog vokala na engleskom i pisanja tekstova na tom jeziku, vi i odišete taj neobičan duh svojstven strancima? Sa kojom stranom muzičarkom biste najbliže mogli sebe da uporedite? Možda – Dido?

Iskreno, ne mogu to da sagledam sa strane, jer pišem pesme na engleskom od svoje neke 13. godine. Za mene je to prirodno stanje, a pogotovu mi je čudno da sebe upoređujem sa nekom određenom muzičarkom. Laska mi kad me naši fanovi uporede sa Laurom Marling ili Tracy Chapman, Cat Power, Norah Jones ili čak Dido i kada publika, iako živim i radim u Srbiji, stavlja moju muziku u isti red sa tim sjajnim kantautorkama, čiju muziku cenim i smatram inspiracijom.

Kako je bilo odrastanje u Moskvi, rođenje u Bagdadu, a sada život u Beogradu? Tri celine, tri poglavlja, tri meridijana? Koliko je čovek bogatiji kada mu je život na tako različitim geografskim stranama?

Čovek juri napred, barem u tridesetim, i ne misli mnogo na svoju prošlost. Pretpostavljam da će svo to iskustvo i možda neka nostalgija isplivati nekad kasnije. Prošlo je više od 10 godina nakon mog povratka u Srbiju i mnogo godina od kako sam poslednji put bila u Rusiji. S jedne strane je 12 godina odrastanja u Rusiji neodvojiv deo mene, ta sećanja nosim u sebi i to iskustvo se nekad čuje i u mojoj muzici. Iako smo se vratili iz Bagdada dok sam bila beba, Bagdad je aktivno prisutan i u mom odraslom životu kroz priče i porodična sećanja, tako da i dalje živimo sve te gradove u kojima su moji roditelji i mi, deca, sa njima provodili godine. Ono što sam naučila iz tog iskustva je da mi se čini da je fantastično kada se čovek ponekad izmesti na neko vreme iz njemu poznate sredine, svojevoljno naravno, i okrene drugoj kulturi, jeziku. S druge strane, dugo sam se, pogotovu kroz pesme na prvom albumu „Sketches of Belonging“ bavila pitanjima pripadanja, jer sam odrasla sa utemeljenim osećanjem izopštenosti kao strankinja, i tako se osećala tokom celog perioda odrastanja, ali i kasnije nakon povratka u Srbiju.


Može li se žanrovski definisati vaša muzika? “Sleepy rock”, indie-rock, folk, blues, ambijentalni country americana stil? Ili nešto sasvim drugačije?

Nisam upoznata sa time šta je sleepy rock i ne razmišljam mnogo o žanrovima kada pravim sama i sa bendom muziku. Naprotiv, moja želja sa drugim albumom “Differences” koji smo objavili na jesen 2019. je bila da iz pesme u pesmu zaronimo u druge žanrove, tako da se kroz album krećemo od indie-rocka, folka, blues-a preko adult contemporary-ja, fanka i džeza. Veoma me zabavilo kad su nam na Radio Aparatu pesmu “Differences” opisali kao yacht rock? Rekla bih da je spot pesme dosta uticao na to.


SJAJNO JE ISKUSTVO NASTUPATI PRED VEĆOM PUBLIKOM

Kakve utiske nosite sa online svirke “Začarana Močvara FB Live Sessions”? Drugi deo bio je posvećen nastupu Sari Renar, koju veoma volite i cenite? Šta sve pronalazite slično u njenom i vašem muzičkom izrazu? U Beogradu je imala uspešan nastup u Knap club-u nedavno, a koliko uspevate da je pratite na koncertima po Srbiji?

Zadesilo se da su nas organizatori vrlo često stavljali da delimo binu na raznim festivalima, tako da smo se Sara i ja i u Srbiji i u regionu često sretale. Cenim jako Sarinu posvećenost i mislim da je ona muzičarka sa najvećim brojem koncerata u regionu za poslednjih nekoliko godina. Nisam nikad pravila paralelu kad je muzički izraz u pitanju, ali smatram da je Sara jedinstvena pojava na našoj regionalnoj muzičkoj sceni, da pravi sjajne pesme i njena muzika biva sve hrabrija i zrelija.

Prija li vam kada vas lokalni promoteri (Charm Music Serbia) pozovu da budete predgrupa određenim stranim bendovima kao “Still Corners” 2019. i “Cigarettes After Sex” 2017. na Bazenima “11. april”? Ta ambijentalna atmosfera ovih sastava negde je slična vašem senzibilitetu i zato vas organizatori i biraju, barem u ova dva slučaja? Imate li tada priliku i da se upoznate i družite sa tim grupama?

To su veliki i lepi događaji za mene i cenim te pozive. Potpuno je drugačije iskustvo nego kada mi kao bend radimo koncerte i napravimo prisniji odnos sa publikom, ali priznaću da nam je nastup pre Cigarettes After Sex bio jako uzbudljiv i lep zbog broja publike i da je sjajno iskustvo nastupati pred većom publikom. Upoznala sam se sa grupama, i jedan i drugi bend su bili veoma mirni i druželjubivi i u nekoj svojoj „turnejskoj rutini“, jer je beogradski koncert bio jedan od mnogih na njihovom rasporedu i svaki sat je predefinisan.

Foto: Danilo Mijatović


INTIMNE SALE NUDE INTENZIVNIJU KOMUNIKACIJU SA PUBLIKOM

Imali ste veoma zapažene solo koncerte poslednjih godina baš na sceni Doma omladine – povodom prvog studijskog albuma “Sketches of Belonging”, kao i drugog materijala “Differences” prošlog oktobra, u okviru festivala i muzičke konferencije “Indirekt”. Da li vas intimno vezuje ovaj koncertni prostor, mada ste svirali u dve različite sale? Smatrate li možda da je to i najbolja muzička scena za nezavisnu, alternativnu, nekomercijalnu struju danas?

Iskreno, smatram da je to najkvalitetniji prostor u Beogradu, u kojem zvučno i vizuelno možete da priredite dobar koncert publici i sebi. Takođe, verujem da sam negde i ja vezana za tu scenu, jer sam se na početku obrela na Amerikana pozornici kad me je Dušan Strajnić pozvao da nastupam u okviru 1. Americana Festivala 2013. godine. To je bio prvi veliki nastup za mene i od tada smo na toj bini radili sve važne promocije, i za prvi album kao Ana Ćurčin i kasnije kao Ana Ćurčin i omladinci i drugi, kao već Ana & The Changes. Tako da me sigurno intimno vezuje ovaj koncertni prostor. U toj sali najbolje zvuče strani izvođači. Ali priznajem da volim i klupsku scenu i male intimne sale, pa i pozorišne, i ti koncerti su mi važni i bliski.



Da li planirate nastaviti saradnju sa bendom Stray Dogg posle zajedničkog koncerta u Sava Centru? Osim po pesmama na engleskom jeziku šta vas još privlači i vezuje za ovaj alternativni sastav? Osim S.C. bili ste i u klubu Soul Society, i koji su to još koncertni prostori u Beogradu i Srbiji koje biste osvajali, a niste još?

Sa Dušanom iz benda Stray Dogg sam godinama svirala i putovala kad sam počela da sviram. Od te 2013. godine kad smo se upoznali na Americana Festivalu puno smo sarađivali i svirali zajedno i negde nakon koncerta u Sava Centru smo se okrenuli svojim bendovima i svojoj muzici.

Kad je reč o koncertnim prostorima, s jedne strane ostavljam to slučaju da nas navede na neke nove zanimljive prostore, a s druge imamo u planu koncerte na jesen 2020. u manjim, intimnijim, pozorišnim salama. Mislim da takve sale nude posebnu, intenzivniju komunikaciju sa publikom i nadam se da ćemo uskoro moći da podelimo sa publikom više detalja oko datuma i prostora.


Kakav je osećaj biti deo EXIT-a (2017)? Ipak naš najveći i najznačajniji festival ikada? Imate li poziv od njih za jubilej – 20 godina, ili možda od Arsenal festa koji slavi 10 godina?

Zadovoljstvo nam je uvek da sviramo na Exit Festivalu i nadamo se da će biti poziva da nastupamo ponovo na nekom od stage-va. Nismo još dobili pozive, ko zna, nikad nije kasno?


EUROSONIC JE SAJAM NA KOJI DONOSITE SEBE KAO PROIZVOD

Prija vam da u svojim spotovima (Alone ili Take My Hand) angažujete glumce, prevashodno poznate glumice – Jelena Đokić, Vaja Dujović, Milena Radulović? Da li je to zbog moguće popularnosti spota i vaše muzike ili jednostavno želite da radite sa tim svetom glume? Planirate li i dalje saradnju sa glumačkim svetom? Za glumce se kažu da su velika, večita deca, a da li je slično i sa muzičarima?

Imala sam sreću da su moje pozive prihvatali filmski reditelji reditelji poput Milice Tomović, Miše Terzića, Miloša Škundrića i zajedno bismo tražili jake glumice za te spotove. U spotovima sam se trudila da prenesem nešto iz iskustva rada u pozorištu i negde smo imali zajednički cilj da osvojimo i prenesemo određenu emociju i poruku u spotu, tako da je to na prvom mestu. Iako je svaki spot ogroman izazov, uživam da sarađujem sa talentovanim autorima i glumcima i volim naše spotove.


Možete li uporediti Exit i Festival “Eurosonic Noorderslag” u Holandiji? Zašto baš tada iz Ane Ćurčin nastaje: Ana & The Changes? Da li vas nekada plaše tako ogromni festivali sa stotinama hiljada u publici i gomilom učesnika? Privlači li vas onda i Beer fest, ili više Beer Garden?

Exit i Festival Eurosonic su koncipirani veoma drugačije. Eurosonic Noordeslag je pre svega showcase i konferencija, nastupaju uglavnom “mladi” autori i bendovi koji se probijaju kroz muzičku industriju i sprovode se celodnevne konferencije i razgovori između aktera muzičke industrije. Iako na stotinu koncerata koji se odvijaju na desetinama raznih lokacija po gradu Groningenu dolazi i šira publika, taj festival-šoukejs je okrenut ka unutrašnjosti muzičke industrije, dok je Exit komercijalni festival sa svetskim imenima otvoren za najširu publiku. Potpuno su različita iskustva, Eurosonic je sajam na koji donosite sebe kao proizvod da ostvarujete poslovne kontakte, a Exit je festival u obliku kakav znamo. Da, negde nas je Eurosonic naterao da ozvaničimo ime benda, da bismo mogli da se predstavimo toj publici i medijima 2018. kad smo nastupali u Holandiji. Kao muzičarku me privlače i velike i male bine. Tokom 2019. mnogo koncerata smo odsvirali po festivalima u Rumuniji i velika bina nam je razvila bendovski zvuk, uticala na aranžmane novih pesama. Za mene je to sjajan i zanimljiv proces.


TEMELJNI PROCES RADA JE JAKO LEP U POZORIŠTU

Volite da se bavite i tradicionalnim pesmama – “Lastavice, lasto” i “Oj, Savice”? Da li je neophodno da se vraćamo umetničkim korenima i kulturnoj baštini?

Svako izmeštanje iz neke svoje komforne zone je zanimljiv izazov i može samo da vam otvori neka nova vrata. Ja iza sebe nemam akademsko muzičko obrazovanje gde vas uče da osvojite raznorazne muzičke osnove, tako da me u suštini takve saradnje navode na to izmeštanje u žanrove u kojima ne boravim kao autorka. Svako za sebe gradi taj put i meni je rad na tim pesmama bio lep i važan proces. Nisam bila sigurna da ću napraviti nešto sa čim ću biti zadovoljna, ali sam zavolela te pesme i potrudila se da ih izvedem na najiskreniji za sebe način.

Foto: Nemanja Knežević


Radite i instrumentalnu muziku za film i teatar? Imate li ponude sada u doba korone kada možda najlakše možete raditi od kuće? Kojim projektima se možete pohvaliti u poslednjem periodu, a koji žanr filma ili predstave želite?

Za vreme vanrednog stanja sam se vratila mojim prvim pozorišnim projektima: „Crvena Ljubav“ A. Kolontaj u režiji Olge Dimitrijević (Bitef teatar), „Svedobro“ Stevana Vraneša u režiji Nemanje Rankovića (NP Užice). Spremam kompilaciju primenjene muzike koju ću, nadam se, objaviti do kraja godine. Kad je reč o pozorištu, to su najpre bile dramske predstave i svi projekti su bili veoma različiti, pa su i izazovi ispred mene bili drugačiji. Negde sam ja bila na bini aktivno prisutna kao muzičarka, negde se ta muzika koristila kao snimak.  Jedan od poslednjih projekata je bila predstava „Kiri i Klodel“ po tekstu Monje Jović, u režiji Ivana Jovića i ono što mogu da izdvojim je zapravo temeljni proces i rad sa rediteljem i celim timom na predstavi koji je jako lep u pozorištu. Imala sam prilike da su predstave na kojim sam radila bili ti sjajni procesi koje sam volela i ranije kad sam kao mlađa radila u pozorištu. Zato verovatno više težim pozorištu nego filmu, zbog tog rada na predstavi u čiji proces su svi veoma uključeni. Nadam se da ću slično nešto iskusiti i na filmu.

Foto: Danilo Mijatović


Kako muzičar može danas da opstane u doba post-korone? Da li vas hvata strah od neizvesne budućnosti? Možda je spas bio u online svirkama ili prisutnosti na muzičkom servisu Bandcamp gde se nalazi i Live album iz Beograda? Kako dalje?

Ovo je jak udarac za muzičku scenu i kulturu kao takvu i biće velika borba za svakoga kome egzistencija zavisi isključivo od rada u toj branši. Online svirke ne mogu to da nadomeste iako je na neki način spas što su se platforme poput Začarane Močvare u Zagrebu aktivirali da podrže muzičare i pruže dobru platformu za online koncerte. Pravi spas će biti da se sistematski pomogne muzičarima, radnicima u kulturi, da prežive ovaj i naredni period, jer će povratak u neku ranije poznatu održivost trajati i to će se najviše odraziti na muzičarima koji održavaju koncerte u manjim prostorima i čija egzistencija zavisi od svakog koncerta. Publika može njihov rad da podrži tako što će kupiti albume, ali surova istina je da su muzičarima vezane i ruke i noge i da je strah od neizvesne budućnosti bio i ranije tu, a sad je nastupila još neizvenija sadašnjost.

Ivan Makragić

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Aktuelno

“Kratki metar iz ženskog ugla” online u Institutu “Servantes” od 7. decembra

Novi španski filmovi ženskih autorskih rukopisaČetiri kratkometražna filma španskih rediteljki biće dostupna od 7. do 28. decembra za besplatno gledanje na Vimeo...

Legendarna YU grupa obeležila sinoć (04.12.) svoj 50. rođendan izuzetnom kolekcijom svih albuma

Jedan akord dovoljan za rokenrol, a dva su već gužvaJubilej od čak pet decenija postojanja, uz promociju boks set izdanja “50 godina YU grupe”...

EDO PLOVANIĆ MUZIKA.HR: Imam jednu excelicu sa svime šta želim napraviti, čovječe, nema kraja

U najnovijem nastavku naše muzičke PR priče, upoznajemo veoma zanimljivog, ambicioznog, nadasve svestranog mladog čoveka, koji je do sada postigao toliko toga kao da...

Prijavi se na Newsletter

Nedeljni pregled musicpocket objava na tvoju email adresu!

Do NOT follow this link or you will be banned from the site!