ALEN BRENTINI: Da bi ostao živ u ovim vremenima, trebaš biti mađioničar

Popularni hrvatski muzičar za Music Pocket o veoma produktivnoj karijeri po celom svetu, o teškim uslovima za umetnike tokom pandemije, saradnji sa Dadom Topićem i Akijem Rahimovskim (Parni valjak), kao i austrijskom pop zvezdom Andreasom Gabalierom, o filozofiji života i muzike kao jedinstvena celina

Ivan Makragić
Diplomirani dramaturg sa Fakulteta dramskih umetnosti, kreativac, umetnik, u šali za sebe voli da kaže da je bedno piskaralo. Ali ne i skriboman.

podeli

popularno



Popularni hrvatski muzičar za Music Pocket o veoma produktivnoj karijeri po celom svetu, o teškim uslovima za umetnike tokom pandemije, o saradnji sa Dadom Topićem i Akijem Rahimovskim (Parni valjak), kao i austrijskom pop zvezdom Andreasom Gabalierom, o filozofiji života i muzike kao jedinstvene celine


Već sa 9 godina naš današnji rokenrol sagovornik je počeo svirati gitaru.
Jasno je bilo tada iz satelita da će mu ona biti omiljeni instrument, koja će mu odrediti karijeru jednog od najuspešnijih gitarista i rock muzičara u regionu, naravno i mnogo šire.

Kada ga vidite i poslušate barem nakratko kako savršenim engleskim jezikom peva svoje mnogobrojne pesme na zapaženim albumima, imate utisak da gledate u stranu rock zvezdu koja je tek onako, bez povoda skoknula u vaš komšiluk da obiđe “parohiju” i oseti puls publike u vidu slučajnih prolaznika.

Rođen u Rijeci, septembra 1977. godine, hrvatski umetnik je uveliko stanovnik sveta, kosmopolita, koji u bogatoj karijeri koja traje već skoro četvrt veka, svira sa poznatim i slavnim kolegama, koji su već bili deo izvanrednih i neprolaznih grupa ili solo muzičara.

Složićete se, ova lista je zaista impresivna:
Marco Mendoza (Whitesnake, Thin Lizzy), Jen Majura (Evanesence), Scott Henderson, Joey Heredia, Renato Neto (Prince), Richie Kotzen, Kee Marcello (Europe), Marco Mendoza, Nicole McCloud (Michael Jackson, Sting), Michael T.Ross (Lita Ford, Hardline), Eric Martin (Mr. Big), Paul Gilbert (Mr.Big), Kiko Loureiro (Megadeth) i mnogi drugi.

Eto, njihova imena smo otkrili, a naš gost Music Pocket magazina danas je:
ALEN BRENTINI.

Sa nepunih 20 godina kreće u profesionalnu karijeru, i od studijskih solo albuma do sada je objavio sledeće naslove: “Treća Dimenzija” (2008), “Behind The Walls Of Silence” (2010), “Soul’d Out” (2014), “Black Tears” (2018), a tu je uskoro i “Modern World” (2021), čiji je izlazak odložen usled naravno pandemije virusa kovid 19, te ga očekujemo na leto ove godine. A ti albumi su tek jedan deo opusa ovog svetskog muzičara.




Osim prvenca, ostale albume je objavio za austrijsko, nemačko i švajcarsko tržište, i to za Mercury Records/Universal Music Group, gde cifra prodatih primeraka dostiže i zavidnih 50 000 primeraka, što je pravi trijumf i zaslužuje pohvale!

Peti album je trebalo da bude uvertira za veliku evropsku turneju, ali se sve naravno odlaže usled nezaustavljive korone.

Tokom karantina / lockdown faze, Alen je snimio singl “Bad Blood” gde su svirali Dušan Kranjc – bubnjar proslavljene atrakcije 2Cellos, kao i basista Arsen Uran. Oni i čine upravo njegov bend, kao trio snova.

Osim te numere, Alen je tokom pandemije izbacio i singl – spot “Pull My Strings” kao duet sa kolegom gitaristom – Mladenom Pecovićem iz Srbije.

Takođe je pre nekoliko dana publikovao i novi video spot za pesmu “Stay Consistant” kao uvertira za sledeći album.
Da se ne zaboravimo, digitalno se može pogledati i njegov najnoviji live album “Live at the Trsat Castle”, kao rezultat njegovog jedinog koncerta tokom napada korona virusa.

U svoj CV je upisao takođe i saradnju sa velikim regionalnim zvezdama, pevačima kao što su Dado Topić i Aki Rahimovski. Sa ovim prvim je sarađivao jednu sezonu (2002-2003), a sa drugim tri godine (2005-2008).

Važan deo biografije se odnosi i na ulogu gitariste najveće austrijske pop zvezde – Andreas Gabalier, sa kojim je odsvirao mnoge stadione i arene u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj, i sarađuju od 2012. godine.
Tako su izašli i live albumi – “Volksrock n’ Roller live at Wiener Stadthalle” (2012), “Home Sweet Home Live At Olympiahalle Munchen” (2014), “Mountainman Live In Berlin”, dok je sa Akijem Rahimovskim snimio dvostruki CD “U vremenu izgubljenih”.
Dakle, reklo bi se da Alen vodi više kreativnih i produktivnih života.

Posebno ako se zna da je menjao sastave – “Ritam Promjena” (1994-1997), “Tri 4 Sad” (1995-1996), “20 Fingers” (1998.- 2008), “Black Cult” (2015–2016), “Sex Tension” (2013–2016).

Ipak, najbolje se snalazi, po sopstvenom priznanju, kada je sam svoj čovek, solo muzičar, tada je na sigurnom tlu i zna šta sve može, odnosno poznaje svoje limite, a oni su: Nebo je granica!

Izvolite, dame i gospodo, dobrodošli u još jednu žestoku rock priču!

Ovo je pred vama …. Alenova priča.




PRVI PUT U POVIJESTI SMO SVI U ISTOM PROBLEMU


Evo prošla je puna godina dana od kako nam traje pandemija.
Kako se oseća jedan muzičar u ovom surovom periodu kada je onemogućeno da nastupa?
A vi ste baš veoma angažovani i inače svirate dosta tokom godine, i onda vam je ta nagla promena na naki način možda šok za sistem?


Kako se osjeća muzičar? Ne osjeća se! (smeh)
Da, istina. Ovo je prva godina otkako se bavim muzikom da nisam mogao nista posebno napraviti osim pisanja novog materijala i snimanja.
Napravio sam zapravo samo jedan koncert u 2020. godini i to u Rijeci na poznatoj Trsatskoj Gradini. Ono šta je važno, da sam uspio iz tog jednog koncerta izvući live album koji je izašao u novembru 2020, te je isto zabilježen i video zapisom, pa ga se može pogledati na YouTube-u. Album se zove “Live at the Trsat Castle”.
Ostatak godine sam proveo u svom studiju, pišući i snimajući nove pjesme, pa je tako nastao kompletan novi album koji će izaći nakon ljeta 2021.

—————————————————

Gde trenutno živite i radite, u Hrvatskoj ili ste otišli preko granice i dalje ka ostvarenju snova? Nije bolja situacija za koncerte ni tamo u belom svetu zbog kovida 19?
Da li se po vama nazire konačan kraj epidemije?


Trenutno sam uz Rijeci kao i uvijek. Nemam potrebe da živim negdje drugdje, jer je takvo doba da mogu sve raditi odavdje, a kad situacija se popravi, kao i obično, sjednem na avion i odem bilo gdje po svijetu. Što se tiče situacije okolo, ne, na žalost nigdje nije bolje.
Sve je to isto, manje više. Ovo je prvi put u povijesti da smo svi u istom problemu, na žalost, a da li će se šta popraviti, hoće, jednostavno mora.
Nikad nije bilo da je zauvijek padala kiša, došlo bi i sunce, pa će tako i u ovom slučaju, samo treba biti strpljiv, šta je jako teško, pogotovo onima koji su ostali bez posla, imaju kredite, djecu.
Da bi ostao živ u ovim vremenima, trebaš biti mađioničar.

——————————————-





MISLIM DA UMETNICI SLUŽE TOME DA OSTAVE TRAGOVE SVOJEG DOBA


Kakav vam je osećaj kada na scenu zasvirate sa muzičarima koji su nastupali sa takvim veličinama kakvi su -Whitesnake, Thin Lizzy, Evanesence, Prince, Europe, Michael Jackson, Sting, Mr. Big, Megadeth? Da li vam je vremenom to postala uobičajena stvar i ne gledate na sve njih kao na idole? Verujete li u idole inače?


Sve su to normalni ljudi i samo ljudi. Ja sam osoba koja ne vidi razlike među ljudima osim na dobre i loše. U ovom slučaju ove možemo nazvat uspješnima i zato svi i znamo za njih. Da to nisu, ne bi nikada ni saznali za njih i njihov rad, ali na kraju dana sve su to samo ljudi. Inače volim ljude. Volim ih proučavat i promatrat i u svakom ima nešto dobro, pa makar i minimalno.
Da li imam idole? Ne, nemam. Imam samo ljude koji me inspiriraju na bilo koji način i to mi je dovoljno, jer nikad nisam htio da budem kao netko drugi.

—————————————-

Tokom karantina – lockdown-a bili ste vredni, stvarali ste nove kompozicije, kao što je singl “Bad Blood”, ali i novi album “Modern World”. Kako je to komponovati i pisati pesme u doba korone?
Pišete muziku za publiku, koje sada nema da bude ispred vas – sigurno vam je čudan osećaj?


Nije mi čudan osjećaj. Vjerujem u bolje sutra i samim tim imam motiv da napunim “šaržer” sa novom municijom kako bi imao nešto novo za ponuditi jednom kad prođe sve ovo.
Druga stvar je da me jako zabavlja kreiranje bilo čega, a pogotovo muzike, pa mi je na neki način to bio i bijeg od stvarnosti u kojoj smo se našli u zadnjih godinu dana.
Radio sam jako puno na tome, na svakom detalju, a pogotovo textualno i htio sam preslikati jedno doba u muziku. Mislim da umjetnici služe tome, da ostave tragove svojeg doba u kojem žive nekim novim generacijama i ispišu povjest kroz razne teme.
Oni koji tome dodaju još dozu proročanstva za mene je to vrhunac kreacije i umjetničke realizacije. Kako god se okrene, neiscrpno je i zato me to drži da idem dalje u svemu tome.

——————————————-





IMAM VEĆ SADA MATERIJALA ZA JOŠ BAR DVA ALBUMA


Mnogi regionalni i svetski muzičari odlučili su se za – online koncerte. U jednom periodu to je bilo najpopularnije, a kako vi gledate na ovaj surogat?
Da li ste i vi želeli da intenzivno, makar samo putem monitora, budete deo cele te priče – euforije? Koje su mane i prednosti online svirki?


Ja jesam za to da se moramo okrenuti nečemu novome. U ovom slučaju to znači djelovati online, ali nitko ne može promjeniti prirodu glazbe, a to je da se izvodi u živo pred ljudima. Online može biti samo bonus u tom slučaju. Sa druge strane, dobro je to što imamo priliku monetizirati svoj rad online, pretvoriti svoj social media u novac i od toga živjeti.
Onog trena kad se sve vrati u normalu, to će biti veliki bonus i na kraju krajeva sigurnost, ukoliko se ponovo za koju godinu ne pojavi novo sranje od neke izmišljene bolesti.
Nisam fan live streaminga, nikad to neću biti, ali u ovakvoj situaciji razumijem svakog tko se trudi na bilo koji način da opstane kao glazbenik.
Bojim se da sa previše live streaminga, postaneš dosadan publici, previše dostupan u svakom trenu i na kraju je potrošiš, te nemaš više šta za ponuditi zbog ograničenosti streaminga.
Treba bit pametan i pronać poseban način na koji češ to raditi jer svi to rade i posebnost pada u neki drugi plan.

—————————————–

Može se reći da ste dosta produktivni, jer ste za 12 godina izdali 5 studijskih albuma”Treća dimenzija” (2008), „Behind the Walls of Silence“ (2010), ”Soul’d Out” (2014), „Black Tears“ (2018), kao i tokom pandemije – “Modern World” (2021)?
Ili u naletima inspiracije možda smatrate da je to malo, i da li ste želeli još više?


Što se toga tiče, uvijek želim više, ali s obzirom na puno odsutnosti i putovanja po turnejama, moram se prilagoditi poslu i tek onda kad se vratim, tada se mogu prebaciti u svoj kreativni nered. Još bi ovoj diskografiji dodao album kojeg sam napisao sa svojom kolegicom Jen Majura za projekt pod nazivom “Something on 11” čiji album je izašao u novembru 2020, te još podosta projekata na kojima sam bio kao gost muzičar ili producent.
Nabralo bi se toga dosta, no dobro, ipak je moja diskografija primarna i već sad imam materijala za najmanje još 2 albuma, ali sve u svoje vrijeme.

——————————————-

ALEN BRENTINI BAND: Dušan Kranjc/bubanj, Alen Brentini/vokal, gitara, Arsen Uran/bass




NIKAD NE BIH VIDEO STADIONE I 100 000 LJUDI DA NIJE POP ZVEZDE ANDREASA GABALIERA


Osim prvog albuma koji je izašao pod etiketom “Croatia Records“, ostale materijale ste snimali sve redom za austrijsko, nemačko i švajcarsko tržište.
Kakav je osećaj kada uspete, na prvi pogled deluje lako, da snimate za strane izdavače – Mercury Records/Universal Music Group?
Mora da ste srećni kada vam jedan album bude prodat za 50 000 primeraka?
Da li se tada muzičaru, umetniku učvrsti samopouzdanje na svakom nivou, posebno kada svira na stadionima za 72 000 ili 100 000 duša kao što ste vi imali?


Najveća nagrada jednom glazbeniku je da ima ljude koji cijene i slušaju njegove pjesme. Samim tim i osjećaj je fantastičan, jer ti daje onaj feedback da ništa nije bilo uzalud i da se sve vrati jednom kad dodje vrijeme za to. O tome ne odlučujemo mi nego svemir, život i splet okolnosti. Sve šta mi trebamo napraviti je vizualizirati želju, htjeti to svim srcem i biti predani tome do kraja. Nakon toga uspjeh je zagarantiran jedino šta nitko ne može reci kada i gdje.
Po prirodi sam jako uporan u stvarima koje volim i za koje mislim da vrijede, tako da već sam samim tim uspješan što radim to šta volim. Samopouzdanje je fakto bez kojeg ne možeš na stage, ali može biti i jako opasna stvar kad ego preuzme vlast nad samim sobom. E to je bullshit! Tada ti više ne vrijede uspjesi, i nikakva slava, jer ego uništi talent i ljudskost koja je najvažnija, bez obzira čime se čovijek bavi.

———————————————————–

Osim solo albuma, u diskografiji ste bili na albumima muzičara – Andreas Gabalier, sa kojim ste obišli velike hale, sale, arene, dvorane po Nemačkoj, Austriji, Italiji? Kako je biti na sceni sve vreme sa jednom austrijskom pop zvezdom?
Vi ste opet najviše u rok žanru? Kako se usaglašavaju pop i rock stilovi u smerenja?

Da, proteklih 10 godina sam proveo izmedju ostalog i sa Andreasom. Iako njegova muzika nije moj stil, ja ga jako cijenim zbog toga, jer je izuzetno uspješan u tome šta radi i na kraju krajeva jako dobar čovjek. Privatno, Andreas sluša muziku koju i ja slušam i jako cjeni moj samostalni rad, a da ni ne govorim koliko mi je dao svog prostora na sceni tokom svih ovih godina. Eto, to su te neke stvari koje ruše sve zidove i predrasude.
Bio bi stvarno budala, da ne cijenim takve ljude i da im nisam zahvalan, jer ruku na srce, nikad ne bi ni vidio stadione od 100.000 ljudi da nije bilo njega. I kao nagrada tome sam dobio priliku predstaviti i svoj samostalni rad pred tim istim ljudima. Win-win situacija! On ima mene lojalnog gitaristu, kao jednog od svojih prvih članova benda, a ja imam sve ostalo šta se ne može mjeriti u ničemu kao prvi do njega na sceni.

———————————————————-






VELIKI KONCERTI PO STADIONIMA NEĆE SE DESITI PRE 2022. GODINE


Da li je vama rokenrol zapravo i način života? Sigurno je teško skroz dvojiti profesionalno od privatnog, odnosno teškio vas je zamisliti da privatno slušate neku dijametralno suprotnu muziku od one koju stvarate?

Ovisi šta Vi smatrate pod rock n’ rollom kao načinom života!?
Ne odvajam profesionalno od privatnog, jer sam jednostavno takav kakvog me vidite, na sceni i u privatnom životu. Ako gledate samo kroz muziku koju inače slušam, onda moram reći da nisam ograničen. Mogu svašta poslušati i svemu dati priliku da mi se svidi ili ne.
Nebitno koji je stil. Da nije tako, ne bi nikad radio sa toliko ljudi na toliko različitih projekata.
Preferiram muziku u kojoj mogu naći sebe kao instrumentalista, jer tu mogu dati svoj pečat, ali naravno nije uvjet, mogu prihvatiti i druge vrste gdje toga nema tj nije toliki akcent na to. Čemu ograničenja u nečemu tako lijepom kao šta je muzika i umjetnost? Ne vidim razloga za to.

———————————————————–

Planirali ste veliku evropsku turneju krajem 2020. i početkom ove 2021. godine. Verovatno ništa ne može da se planira u eri pandemije i nove normalnosti kojoj se kraj ne nazire? Da li uspevate barem neke manje svirke da održite, čisto da budete u formi i kondiciji za dalje turneje kada se sve ovo završi?

Ne, što se tiče live svirki, kao sve šta je bilo dogovoreno propalo, nisam se više htio igrat sa tim stvarima. Preskupo je da bi se igrali sa tim. Puno ljudi je u to uključeno i jednostavno nema garancije da će se išta ostvariti od toga dok ne prođe ovaj kaos.
Sa svojim management-om planiram i radim jako puno stvari kako bi čim ovo prestane, mogli nastaviti i okrenuti sve u pravom smjeru bez da gubimo vrijeme. Ali trenutno se ne bavimo datumima koncerata, jer je to nemoguće u ovom trenutku. Previše rizično!
Osobno mislim da bi na ljeto 2021 stvari mogle polako počet funkcionirati, ali ne sa nekim velikim koncertima, čisto manje svirke, te recimo jesen bi mogli raditi klubove, šta bi bilo izvrsno. Ove velike koncerte po stadionima i arenama, na žalost ne vidim da će se desiti prije 2022. godine.

———————————————————-




MOJA PRVA PROFESIONALNA SVIRKA JE BILA PRED 20 000 LJUDI


Već sa 9 godina vi ste krenuli da svirate gitaru i znali ste odmah da želite da budete to što ste sada? Nije vas put odveo u neke druge umetnosti, nego baš u muziciranje? Da se sada vratite unazad, bila bi uvek samo muzika, vokal i gitara?
Ili možda neki drugi instrumenti, možda ne pevač, već (samo) producent, menadžer?


Nikako! Bilo bi isključivo kako je i sada! Samo bi promjenio možda detalje na svom putu prema ovome kako je sad i gdje sam sad ali sigurno nebi bio nešto drugo. Što se tiče drugih instrumenata, snalazim se i u tome onoliko koliko mi treba.
Manager sigurno ne bih bio nikada (smeh).
Ja sam zapravo svoju viziju imao puno ranije. Još kao djete sa 3 ili 4 godine bi se zavukao ispod stola sa malom plastičnom gitarom, kutijom za cipele koja mi je bila bubanj i nekom malom klavijaturom iz praška za robu, jer sam zamišljao kao da sam u tour busu i putujem na koncert. Kad bi u glavi stigao, izvadio bi te stvari negdje u stanu, upalio kazetar, stavio Beatlese i svirao uz njih…
Eto to su bile moje vizije već tada.
Onda 1986. godine je izašao The Final Countdown od Europe i to me je okinulo do kraja.

—————————————————————-

Ipak, bilo je potrebno da prođe punih 10 godina, i vi kada ste napunili 19, započinjete karijeru kao profesionalni gitarista. Niste ni mogli ranije dok ne završite osnovno i srednje obrazovanje? Koju godinu ili tačan datum vi uzimate za sam start karijere?

Ljeto 1997. Ne znam datum, ali otišao sam po prvi puta u jedan bar u Rijeci i svirao za lovu (50 maraka). Prije toga sam imao nekoliko bendova, ali nisam bio profesionalac tj. nisam zarađivao od toga.
Ali moj prvi gig (svirka) ikada je zapravo bio na stadionu Kantrida pred 20.000 ljudi sa jednim od svojih tadašnjih bendova. Ne pitajte me kako mi je bilo! (veliki smeh)

———————————————–




BUDIMO NAJBOLJA VERZIJA ONOGA ŠTO VEĆ JESMO

Proveli ste po nekoliko godina sa regionalnim muzičarima –Dado Topić i Aki Rahimovski. Približite nam ta iskustva i koliko su vam ona značila za daljnji razvoj?
Opet, da li se osećate prijatnije u svojoj koži kad ste solista i sam svoj čovek – artist?


Istina! Imao sam sreću da skupljam iskustva sa najboljima, a to su definitivno Dado i Aki. Imam samo lijepe uspomene na to doba, ali puno se bolje osjećam kao sam svoj čovijek.
Još se dan danas naježim kad se sjetim kako bi Dado znao otpjevat “Don’t Let the Sun Go Down on Me”!
Sa Akijem sam bio sve do Australije na turneji i snimio njegov album “U vremenu izgubljenih”. Čak sam i jednu pjesmu napisao za njega pod nazivom “Zbog tebe čekam budan svitanja”.
Uglavnom, hvala im oboje na posebnosti i predivnom vremenu provedenom na putu i u studiju.

———————————————


Za sam kraj: Koliko je teško danas u modernom kapitalističkom svetu ostati svoj, odnosno biti ono što jesi, jer je drugih i tako previše? Kako sačuvati svoj duh, unutrašnje dete u sebi, iskreno biće, normalnost u novoj nenormalnosti, u vremenu nevremena?

Ovo je jako lijepo sročeno pitanje. Hvala na tome jer mi je upravo dalo inspiraciju za neku možda novu pjesmu.
Odgovor bi bio sljedeći: Nije teško ako si rođen takav, normalan, sa svojim ja, tj. svoj, razmišljajući svojom glavom (jer tome navodno i služi), duhovnost, ako ju imaš isto od rođenja.
Ne moramo težiti da budemo ono što nismo, budimo samo najbolja verzija onoga što već jesmo i to je dovoljno.


Ivan Makragić


- Advertisement -

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

spot_img
Reklama

Aktuelno

Završeno snimanje dokumentarnog filma o Led Cepelinu

Film koji režira Bernard Mekmahon je najavljen u maju 2019. godine, a povodom 50 godina benda koja je obeležena...

Prijavi se na Newsletter

Nedeljni pregled musicpocket objava na tvoju email adresu!

Reklama
musicpocket