Aleksandar Madžar svojim drugim koncertom (Vol. 2) zatvorio 53. BEMUS na Kolarcu (14.11.2021.)

Na repertoaru ponovo Betovenove sonate, čak i poslednja, 32. u C – molu

BEOGRAD, 14. novembra (Tanjug) – Muzički festival Beogradske muzičke svečanosti – BEMUS zatvoren je večeras po 53. put na Velikoj sceni Kolarčeve zadužbine drugim koncertom istaknutog pijaniste Aleksandra Madžara.

Program “BEMUS na bis” donosi nastavak maratonskog sviranja Betovenovih sonata, ovog puta – “Sonata za klavir opus 49” br. 1 i 2, op. 7 i op. 111.

Prethodni koncert 10. novembra je imao tri čina, 12 stavova, skoro tri sata trajanja, četiri kompozicije – tri sonate za klavir (“Sonata br. 1 u F molu, op. 2, br. 1”, “Sonata br. 2 u A duru, op. 2, br. 2” i “Sonata br. 3 u C duru, op 2, br. 3”) i “33 varijacije na valcer Antona Dijabelija, opus 120”.

Samo ta poslednja numera je trajala skoro čitav sat kao veoma naporan poduhvat za pijanistu, koji je priredio čarobno veče na Kolarcu pred skoro hipnotisanom publikom.

Sada je izabrao znatno kraći program, po obimu i trajanju, podeljen u dva čina, sa jednom pauzom.

Iskusno, Madžar je krenuo sa kratkim Sonatama za klavir br. 19 u g-molu, op. 49, br. 1 i br. 20 u G-duru, op. 49, br. 2, slavnog Ludviga van Betovena (1770-1827).

Osim što su kratke, neki pijanisti ih smatraju i za relativno jednostavne sonate, objavljene 1805, a nastala su okvirno između 1795. i 1796. godine.

Sonata br. 19 ima dva stava “Andante” i “Rondo. Allegro”, koje je umetnik sa takvom lakoćom predstavio, jasno je bilo koliko je to samo zagrevanje, tek lagan početak večeri.

Odmah je muzičar, nakon jednog poklona usled izvrsnog muziciranja prve kompozicije, seo nonšalantno za stolicu i pristupio Sonati 20 sa takođe dva stava – “Allegro ma non troppo” i “Tempo di minuet”.

Kompozicije su samo tekle kroz njegove ruke, dinamično i snažno, bez prepreka, veoma lagano, a Madžar je gotovo žmureći svirao i kao da je odlutao u neka neviđena prostranstva putem svojih misli.

Sonatu za klavir br. 20 je Betoven napisao negde u vreme kad je komponovao Treću i Četvrtu sonatu, ali je objavljena u Beču 1805. godine.

Tako se i Betovenov Koncert za klavir br. 2 pojavio kao njegov drugi, iako je prethodio prvom.

Pripoveda se kako je nemački kompozitor za vreme svog života, u svojim ranim godinama često potiskivao dela, utvrdio da nisu sva dovoljno dobra kada dođe red na njihovu publikaciju.
Odnosno, prema istorijskim spisama, doživotno je uskratio mnoga rana dela.

U slučaju ove dve sonate – 19 i 20, Kaspar van Betoven, rođeni brat, odlučio je da su vredne da se objave i protiv volje Ludviga, predstavio ih je izdavačkoj kući.
Na taj način je spasao vredna remek dela, koja su mogla da budu izgubljena ili uništena.

Betoven je klavirske sonate pisao gotovo čitavog života, odnosno od 1796. do 1822. godine.
Stvorio je čak 32 sonate, a smatra se da su najpopualarnije one sa nazivima – „Apasionata”, „Mesečeva”, „Patetična”.

Ipak, stručna javnost, muzikolozi, istoričari muzike, smatraju da se Betovenov talenat i raskoš najbolje ogledaju tek u Četvrtoj sonati, i to je sledeće bilo na repertoaru Madžara.

Sonata za klavir br. 4 u Es-duru, op. 7 sadržala je četiri kompleksna stava kao zasebna poglavlja – “Allegro molto e con brio”, “Largoi coin gran espressione”, “Allegro – Trio” i “Rondo: Poco Allegretto e grazioso”.

Prvi stav je bio posebno zahtevan za sviranje, snažan, sa mnogo slojeva, nije dozvolio umetniku da predahne, kao da ga je “mučio” da se izbori, jer je na kraju Madžar samo odahnuo kada se završilo, kao da mu je laknulo, i da želi odmah da pređe na nešto novo.

Ipak, trebalo mu je par sekundi da se sabere, da bi nastavio sa naizmeničnim dinamikama ostala tri stava, koje su ga hrabro vodile do kraja prvog čina i zaslužene jedine pauze.

Kao i na prethodnom koncertu, ne voli pijanista da se baš mnogo odmara, tako da je nakon sasvim kratke pauze, ozbiljno krenuo na konačno odredište: poslednja Betovenova sonata za klavir br. 32 u C molu, op. 111.

Delo je napisano između 1821. i 1822 godine i bila je posvećena njegovom prijatelju, učeniku i zaštitniku, nadvojvodi Rudolfu.

Ono što je veoma neobično jeste da poslednja 32. sonata sadrži samo dva stava – “Maestoso – Allegro con brio ed appassionato” i “Arietta: Adagio molto semplice e cantabile”.

Prvi stav, kao i mnoga druga dela Betovena u c-molu, smatra se da je olujan i strastven, žestoko je ponovo prodrmalo umetnika, koji se tokom tih 10 minuta uz veliku strast i posvećenost borio.
Oznake tempa u stavu stručnjaci su definisali kao „veličanstveni“ i „žustri”, gde je izražena strast.

Madžar je predahnuo nakon te glasne i moćne numere, da bi onda pristupio poslednjem stavu ove noći, koji je krenuo u sasvim drugom ključu – lagani instrumental, veoma pažljivo, razvučeno, postepeno, kao da će trajati duboko u noć.

Drugi stav “Arietta” je potrajao dvostruko duže od prvog, u nekim delovima je delovalo da se kraj i ne nazire, koliko ima slojeva i novih prepreka.

Betoven je osmislio plan za svoje poslednje tri klavirske sonate (Op. 109 , 110 i 111) na leto 1820. godine, dok je radio na svom delu “Missa solemnis”.

Iako su tek ozbiljno završene do 1819. godine, poznata prva tema “alegro ed appassionato” pronađena je u nacrtu knjige iz 1801-1802., kao savremenik “Drugoj simfoniji” istog autora.

Proučavanje ovih nacrta knjiga pokazala su da je Betoven imao planove za sonatu u tri stava, u potpunosti različito od njegovog opusa.
Kako se oblikovao drugi stav, kompozitor je odustao od ideje trećeg stava, a sonata mu se konačno učinila idealnom.

Književnik Tomas Man je u svom romanu “Doktor Faustus” (1947) pisao o Sonati 32, a govorio je da je to „oproštaj od sonatne forme“.
Kako je objasnio pisac u 8. poglavlju svoje knjige, u nekoliko reči je izneo svoje predavanje o tome zašto Betoven nije napisao treći stava za op. 111. – “povratak nakon ovog rastanka bio je – nemoguć”.

Dogodilo se da je sonata u drugom, ogromnom stavu došla do kraja, bez ikakvog povratka. Kao tradicionalni oblik umetnosti, i sama je bila ovde dovedena do svog kraja, ispunila je svoju sudbinu.
Smatraju da je poslednji stav sjajan kao i ceo komad, kao oproštaj od sonatne forme.

Frederik Šopen veoma se divio ovoj sonati do te mere da je u dva svoja dela – “Druga klavirska sonata” i “Revolucionarna etida” – bio direktno nadahnut za otvaranje i završetak prvog stava sonate.

Ruski kompozitor Sergej Prokofjev je na ovoj sonati zasnovao strukturu svoje “Simfonije br. 2”.

Zajedno sa spomenutim maratonom od 33 varijacija na valcer Antona Diabellija , op. 120 (1823) i dve zbirke bagatela – op. 119 (1822) i op. 126 (1823) – sonata je bila jedna od poslednjih Betovenovih kompozicija za klavir.
Remek delo je ušlo na repertoar vodećih pijanista tek u drugoj polovini 19. veka, a smatraju ga da je ritmički, vizionarsko i tehnički veoma zahtevno, jedno od kompozicija o kojima se najčešće raspravlja.

Aleksandar Madžar je završio maestralno i drugi stav Sonate za klavir 32, kao i sve prethodne i time zaokružio ovu noć zatvaranja BEMUS-a nakon 10 stavova.

Da se zahvali publici na vernom praćenju ove večeri od sat i po programa i prve noći od skoro tri časa, Madžar je seo za klavir i prepustio se još jednoj varijaciji iz Betovenovog opusa, na oduševljenje svih gledalaca.
Osim jednog bisa, kompozitor dalje nije svirao, i publika ga je ovaj put pustila da odmori.

Od poznatih ličnosti, na koncertu su bili viđeni pijanistkinja i kompozitorka Irina Dečermić, filmskii reditelj i scenarista Srđan Dragojević, dok je na prošloj večeri, budnim očima Madžara pratio i režiser Milutin Petrović.


Umetnik je rođen u Beogradu 1968. godine, gde je studirao, ali takođe se usavršavao i u Novom Sadu, Moskvi i Briselu.

Dobitnik je nagrada na velikim međunarodnim takmičenjima u Ženevi, Lidsu, Bolcanu (“Feručo Buzoni”) i Milanu (“Umberto Mikeli”).
Takođe je virtuoz na klaviru često je na turnejama po Severnoj i Južnoj Americi, Južnoj Africi i na Dalekom Istoku.

Inače, Aleksandar Madžar ima često ima koncerte u Beogradu, upravo na Kolarcu, sa Beogradskom filharmonijom ili u poznatom ciklusu “Kolarac – Moj svet muzike”.

Poslednji nastup na BEMUS-u imao je 2012. godine (44. izdanje), kada je izveo šest partita Johana Sebastijana Baha, tako da je posvećenost Betovenovim sonatama samo logičan nastavak njegovog originalnog i obimnog koncepta.


Time je završen 53. BEMUS, koji je doveo mnoge značajne umetnike klasične muzike i opere iz zemlje i sveta – violinista Nemanja Radulović sa Beogradskom filharmonjom na otvaranju, škotska violinistkinja Kandida Tompson, violončelistkinja Ksenija Janković, operski pevač – američki bariton Tomas Hempson, veče zvano „All Stars“ – pijanistkinja Eva Gevorgjan, ruski violončelista – Denis Šapovalov, Hor „Branko“, opera za decu – „Dečija soba“ i drugi solisti i muzički artisti.

Ivan Makragić


TANJUG / Music Pocket