Mart 1997: Članovi sastava „Aerosmith“ ove godine slave 50 godina svog zajedničkog rada. Tokom tih pet dekada, njihova muzika je drastično evoluirala – počeli su kao bluz-rok/hard-rok bend, da bi već sredinom osamdesetih evoluirali u glem-rok sastav. Devedesetih su počeli malo da eksperimentišu sa alternativnim rok zvukom, ali su bazično, tokom svih ovih godina, ostali da deluju kao hard-rok bend. Njihovi stari hitovi i dalje izazivaju oduševljenje među svim generacijama, a znate li kako je ovaj bend nastao i kako je izgledala realizacija njihovih najpoznatijih albuma objavljenih između 1973. i 1993. godine?
Prva pesma koju su Tom Hamilton, Joe Perry i Steven Tyler zajedno odsvirali, bila je obrada Bitlsa I’m down. Sve se odigralo daleke 1970, a ista pesma označila je veliki „kambek“ benda Aerosmith sedamnaest godina kasnije albumom „Permanent Vacation“ (višestruko platinast). „Naš prijatelj, u to vreme menadžer „Led Zeppelina“, načio je da Jeff Back traži pevača“, seća se Perry. „Steven je trenutno bio bez posla, pa je zamolio Toma i mene da mu pomognemo u snimanju demo materijala koji bi postao „tata“ Jeffu. U klubu gde smo inače svirali (Sunapee, New Hampshire), postojao je jedan mali magnetofon marke „Wollensak“, a izbor je pao na pesmu I’m down.“
I ko zna kako bi muzička istorija danas izgledala da je Steven Tyler „prošao“ na audiciji kod Becka, ali točak sudbine, drugačije se okrenuo. Tokom sešna u mračnom i zadimljenom klubu nastao je naj-(hard)rokerskihi bend Amerike, fabulozni „Aerosmith“. Te 1970. godine, karijeru su (tragično) okončali Jimi Hendrix, Jim Morrison, Janis Joplin i Brian Jones, a The Beatles su jednostavno – nestali. Bio je to kraj hipi „sna“, a nove snage – metal, glam, funk, progressive rock, fusion, još se nisu dovoljno iskristalisale. Proces kristalizacije, brušenja rok dijamanta, na sebe su preuzeli momci iz banda „Aerosmith“, gradeći sebi svojstveni zvuk i imidž „sedamdesetih“. Taj fazon, današnja generacija naziva – kvintesencijom kuliranja!
Mnoštvom transformacija, iz narko-pakla sredinom osamdesetih, Mister Velikousti Tyler i njegov bend, postali su američke rok ikone. Pre prve zajedničke svirke, Perry i Hamilton su svirali u par tezgaroških bendova („Pipe Dream“, „Plastic Glass“, „Jam Band“), zabavljajući turiste. Tyler (pravo ime Steven Tallarico) se za to vreme muvao po mestima kao što je „One Sheridan Square“ klub, gde se ložio i skupljao fazone od tipa kao što je Donovan, ili slušajući Stonse. Krajem šezdesetih pevao je backing vokale Left Bankeu, a potom je kao bubnjar i pevač, svirao u grupi „Strangeurs“. U jednom trenutku pokušao je čak da se umuva u legendarne „Yardbirdse“, gde je gitarista bio niko drugi nego Jimmy Page (Led Zeppelin). „Stevenov bend bio je jebeno dobro uvežban“, priča Hamilton. „Bilo je užasno doći na njihovu svirku jer su sva mesta unapred bila rezervisana“.
Konačno, Perry i Hamilton se sele u Boston. Pridružuje im se bubnjar Joey Kramer, tip koji je odrasrao s Tylerom u gradiću Yonkers, severno od New Yorka. „Na nekoj žurci, Steven mi je rekao da mu je dosta lupanja bubnjeva i da želi samo da peva“, priča Perry. „Kad sam to pomenuo Krameru, ovaj se oduševio i momentalno pridružio bendu. Prešli smo u Boston i iznajmili apartman. To je bilo pravo rock mesto, vrata su bila širom otvorena, a žurka je trajala bez prekida. Boston je univerzitetski centar. Puno je energije, devojčica… Bilo je to totalno ludilo!“ Zaista, nije bilo moguće proći hodnikom zgrade jer su momci nagurali pojačala, duž zidova, sve do plafona. Njihov tadašnji menadžer Mark je zakupio kombi iz koga su posle svirke, svakog jutra, u tri sata, iznosili opremu i penjali je na drugi sprat.
Aerosmith (Columbia, 1973)
Album prvenac nastao je u tom apartmanu gde su Joe Perry i Tyler prvi put ukrstili pera, stvarajući kompozitorski tandem koji će u narednih dvadesetsedam godina postaviti etalon hard-rock mainstreama. Umesto gitarisre Ray Tabanoa (peti član), došao je današnji član benda Brad Whitford. Veliki hitovi Dream On, Movin’ Out i One Way Street su rezultat „apartmanskog ludila“. „Dream On sam smislio još u Nju Hempširu“, kaže Tyler. „Ali, stihovi su napisani u aerodromskom hotelu u Bostonu na nagorov menadžera. Znaš kakvi su menadžeri, kažu: „Nemoj da pišeš stihove kao kod kuće. Bolje to uradi sad, ako odeš kući, ništa nećeš napisati!““.
Tyler priznaje da je tekst za Movin’ Out nastao pod dejstvom narkotika: „Sedeo sam na vodenom krevetu, pušili smo „džoint“, a semenke su pucketale na sve strane.“ U to vreme Aerosmith sviraju prvi put u New Yorku. Fascinirani su bendom „New York Dolls“, a sam Perry tvrdi da je basista benda NYD – Arthur Kane, bio prvi „pijanac-muzičar“ koga je video u životu. Čovek kome ste morali da ulijete četvrt flaše votke, pred koncert, da bi uopšte mogao da svira. U to vreme, Aerosmith su bili daleko od glamura. Kritičari nisu bili oduševljeni. U pesmama se osećao jak uticaj „Fleetwood Mac“-a i „Yardbirds“-a, pa i Bitlsa donekle. Jedini glamurozan efekt bile su Tylerove – ljubičaste pantalone.
Get Your Wings (Columbia, 1974)
Godinama su Aerosmith imali „obaveznu“ obradu na albumu. Prvenac sadrži pesmu Walkin’ The Dog r&b pevača Rufus Tomasa koju su kasnije proslavili Rolling Stonesi. Na „Get Your Wings“ nalazi se stvar Yardbirda po imenu Train Kept A Rollin’. Isti bend „obrađivan“ je još nekoliko puta. „Pesmu „Train Kept A Rollin'“ svirali smo odvojeno, Tyler u svom bendu, a Hamilton i ja u svom“, kaže Perry, „Ali Tylerov bend je više naginjao Bitlsima, a mi smo svirali glasnu, energičnu muziku. Jedino smo u „Train“-u nalazili neke dodirne tačke“. „Aha, a dodali smo i malo James Brown filinga“, ubacuje se Kramer.
Toys in the Attic (Columbia, 1975)
Ova ploča, kao remek-delo rock muzike za sva vremena sadrži dve najpoznatije Aerosmith pesme Walk This Way i Sweet Emotion. Ova druga, uspešan je pokušaj Tom Hamilltona da se „upiše“ u kompozitore. „To je naš treći album i već smo bili sazreli za velika dela“, tvrdi Hamillton. „Ušli smo u fazon s producentim Jack Douglasom, a on nas je poučio da svaku ideju koju imamo, stavimo na traku. Tako je zabeležena i „Sweet Emotion“. Inače, pesmu sam napravio na basu, i baš kad sam želeo da je pokažem ostalima, neko reče: „Snimanje za danas je završeno!“. Srećom, bio sam uporan i do sutra – pesma je bila naučena.“ U to vreme Whitford svira pozlaćeni Gibson Les Paul na Marshallu (100W), a Tyler priča: „Nismo znali kako da završimo tu pesmu. Maltene smo se poubijali. Kokain je bio na sve strane, mi na ivici živaca. Rekao sam: „Jebi ga, odlupaj taj bubanj pa da svi idemo u tri lepe…“ I ispalo je super, bilo je to kao neka čarolija.“
Rocks (Columbia, 1976)
Još jedan od značajnih albuma. Veliki radio-hitovi postale su pesme Back in the Saddle i Sick as a Dog (Hamillton/Tyler). Ova druga pesma snimljena je na potpuno neverovatan način. Tom je svirao gitaru, a Perry šestožičani bas, do polovine pesme. Onda je skinuo bas i svirao giraru do kraja, a Tyler je preuzeo bas deonice. I to sve – uživo, odjednom, u studiju! Taj Fender Bass VI, kasnije je ukraden. „Pišući tekst za pesmu, bio sam na heroinu. Žestoko!“, kaže Perry. „Kroz istoriju, pisci su oduvek koristili droge da dosegnu „nedodirljiva“ mesta. Pitajte ih! Ali nije uvek lako. Prečica vodi kroz konzervu piva, kasnije kroz dve, tri. Heroin u početku pomaže, ali kasnije ti blokira kreativnost, što je totalno stanje.“
Draw the Line (Columbia, 1977)
Album je prodat u milion primeraka mnogo brže nego prethodni. Ali, problem se odvijao unutar benda, naime – đavo je došao po svoje! Pod uticajem narkotika, muzičari su se mentalno razišli. „Uopšte se ne sećam boravka u studiju, toliko sam bio „stondiran““, kaže Tyler. „Obično bih na snimanju „otvorio uši“ da čujem „ko nije u štimu“, ali na ovom albumu, ja sam bio u zemlji Nedođiji! Po prvi put nisam koristio omiljeni kokain, već sam mešao barbiturate i drugo stanje. Tako sam došao u stanje „mondo salute“ (podrška svetu), kad sve vidiš duplo, pa moraš da staviš dlan na nos, između očiju, ali onda udaraš u vrata, stolove i slične stvari. Jedino je malo zajebano kad voziš kola u tom stanju.“
Night in the Ruts (Columbia, 1979)
Pravi naziv albuma je u stvari anagram „Right in the Nuts“ (Pravo u jaja). Joe Perry napušta band tokom snimanja albuma. „Bili smo poprilično sjebani, ali ispao je dobar, rokerski album“, kaže Perry. „Mnoge stvari su snimljene uživo. Tyler voli „No suprize“, a priča o tome kako on i ja nismo razgovarali tokom snimanja je sledeća: Moja žena je mrzela Stevenovu i nervirala se što ja nabavljam drogu za Tylera. Inače, kad je trebalo da sviramo, svirali smo bez problema.“ U stvari, bend je krenuo sa sniima album, a turneja je već bila zakazan. Rokovi su isticali i stres je učinio svoje – Aerosmith su se raspali!
Permanent Vacation (Geffen, 1987)
Brad Whitford kreće za Perry-jem 1981, a tri preostala člana snimaju s gitaristima Jimmy Crespo i Rick Dufay album „Rock in a Hard Place“ (Columbia, 1982). Za „Dan zaljubljenih“ 1984. Aerosmith zakopavaju ratnu sekiru u bekstejdžu dvorane „Boston Orpheum“. Originalna posava snima album za novu kuću Geffen, „Done With Mirrors“ (’85), ali tek album „Permanent Vacation“ donosi turbo-viziju novog Aerosmitha. Ploča je rađena u studiju producenta Bruce Fairbairna u Vankuveru, a tu su i profi hitmejkeri Desmond Child i Jim Vallance. Hitovi Dude (Looks like a Lady) i Angel uz pomoć MTV-ja „privode“ bendu novu generaciju poklonika. U muzici, primetno je „skidanje“ muzičara s alkohola i narkotika. Jedini problem sastoji se u sledećem: Perry i Tyler ne mogu da se pogode koja je bila prva stvar koju su komponovali u „strejt“ (čiste glave) fazonu, Dude ili Hangman Jury? U svakom slučaju, Aerosmith po prvi put koriste sempler.
Pump (Geffen, 1989)
Poznavaoci tvrde da je ovaj album „najbolje što je bend ikad snimio!“ Pesma Janie’s Got a Gun je prva Tylerova „socijalna“ pesma, a pisao ju je devet meseci. Zašto je Dženi posedovala pištolj? To nikako ni sam Tyler nije mogao da rastumači, ali je konačno pročitao članak u Newsweeku, o ubistvima u protekloj nedelji. Još i to, da šest ili sedam očeva, u proseku, imaju nešto „seksualno“ sa svojim kćerima, koje se kasnije plaše da tu istinu otkriju. Međutim, Love In An Elevator ima sasvim drugačiju konotaciju. „Reč je o „pušenju u liftu“, a da je „događaj iz života““, priznaje Tyler. „Uh… pa desilo se. Zar vi nikad niste probali? Uostalom, kad ste zbijeni u kabini, oči vam stalno nekud beže, gledaju u lampice koje pokazuju spratove. Pravite se da pomno proučavate taj light-show. Zar to nije bez veze? Zar nije bolje biti cool, malo oralnog zezanja nikom ne škodi.“
Get a Grip (Geffen, 1993)
Ovaj disk je poslednji deo „vankuverske trilogije“. On konačno formira zvuk Aerosmitha i priprema teren za album „Nine Lives“. „Tokom snimanja, toliko smo iskomplikovali stvar, da su dva čoveka neprekidno pazila da se nešto od snimljenog materijala ne zagubi, a opet se zagubilo“, smeje se Tyler. „Mislili smo, snimićemo album za deset dana pa idemo kući“, dodaje Perry. „Ali posle tri meseca, čak su nas i porodice napustile. Vratili su se kući“. Pored već ustaljene ekipe, pesme su komponovali još neki ljudi. Richie Supa je bio koautor Amazing, a Mark Hudson je ostavio autorski otisak u pesmama Livin’ on the Edge i Gotta Love It. „Mislim, potpuno sam u stanju da sam pravim pesme“, kaže Tyler, „Ali, daleko je zabavnije podeliti ludilo stvaranja s drugim osobama“. „Steven i ja pišemo te gluposti punih dvadesetpet godina“, dodaje Perry, „I mislim da nije loše da pustimo još nekog da se bavi muzikom Aerosmitha. Uostalom, ti ljudi čuju neke sasvim druge stvari, imaju druge misli. Pa da promešamo!“ „Eto nekog interesuje ko piše tekstove, a ko radi muziku? Nekom se jebe za sve, pa pusti ploču i igra. Šta će te vi uraditi?“, pita Steven Tyler…